Na dan kada je pre 94 godine, dakle 24. februara, rođen Nikola Karaklajić, Radio Beograd, kuća u kojoj je proveo gotovo ceo radni vek, najzad ga se setila. U holu mu je postavljena spomen-ploča. Naime, kada je umro 16. decembra 2008. godine, tadašnji čelnici radija nisu našli za shodno ni komemoraciju da organizuju. Sada je nepravda ispravljena. Uz gorčinu. Jedan od govornika na toj, slobodno mogu da kažem pravoj svečanosti, trebalo je da bude Zoran Modli, još jedan od junaka koji su od beogradskih radio-stanica napravili spomenike kulture. Nije ga bilo. Iznenada je preminuo dan pre. I ostavio još jednu veliku prazninu u etru. Kao i sa Nikolom, i sa njim su odrastale generacije zalepljene uz tranzistor. Imao je nerv za novo, prepoznavao je budućnost bez obzira da li je u pitanju bio YU rock, avioni ili kompjuteri. Kao klinac je krajem šezdesetih počeo da pušta ploče u diskotekama. Na radiju je postao prepoznatljiv po sloganu „Program vodli Zoran Modli“. Bio je jedan od najslušanijih na mladom Studiju B. Uf, kako sada ironično zvuči kad Jura Stublić peva „Kada bih bio Studio B, slao bih samo dobre vibracije“… A Modli jeste slao samo dobre vibracije. Patentirao je svoju „leteću diskoteku“ sa kojom je bio stalno na terenu. Bukvalno je imao turneje kao one man rock band. Pionirski je sakupljao značajne snimke domaćih grupa i uspevao je da ih objavi. Tako je na ploči Leteća diskoteka 1977. godine sabrao snimke Parnog valjka, Laze Ristovskog, Zdenke Kovačiček, YU grupe (njihova rana i nikad objavljena tema Opus broj 1), ali i blesavi Bugi–vugi za disk–džokeja koji je uradio sa Borom Đorđevićem.
Stalno je imao otvorene uši. Onog trena kada je nastao novi talas, raskrilio je vrata furiozne emisije „Ventilator“ (ako ne grešim, tokom zime se zvala „Radijator“) koju je tada imao na Radio Beogradu 202. Kroz nju je prošla čitava nova jugoslovenska scena. U maniru engleskih radio-voditelja montirao je mikrofon na miks pult i sve radio sam: razgovarao, puštao muziku, džinglove, reklame. U vreme njegove emisije imali smo običaj da prošetamo do radija, da se druškamo, vidimo koga ima. Kao što se ide u kafić. I tu scenu je zabeležio na pločama Ventilator 202 Demo top 10. Na tri albuma je sakupio najnovija imena kao što su Partibrejkers, Rex Ilusivii, Via Talas, Gustaph i njegovi dobri duhovi, Petar i zli vuci, La Strada, Psihomodo pop, Fleke, Karlowy Vary…
Kada mi je tada, početkom osamdesetih, rekao da uči za pilota pomislio sam da je ipak vreme da odraste. Srećom, ispostavilo se da sam temeljno pogrešio i da smo dobili našeg Sent Egziperija. Jedan od prvih zadataka mu je bio da kao kopilot noću „tera“ dnevnu štampu iz Beograda u Zagreb. Pomislio sam da je to dobra priča za novine. Oko ponoći me ubacio u pretrpan aviončić, noge sam držao na paketu „Ekspres politike“ i eto, leteo sam sa Modlijem. Na pustom aerodromu sam našao telefonsku govornicu pa sam, dok su istovarivali prtljag, budio drugare po Zagrebu. U zoru smo se vratili u Beograd. Priznajem, bila mi je frka kad je Modli sletao. Bez potrebe. I postao je pravi pilot. U međuvremenu je otkrio kompjuterske programe. Puštao je ono jezivo cvrčanje na radiju a klinci su na kasetama snimali ta tadašnja programerska čuda. Tako je odnegovao nove generacije na sasvim drugačijem terenu. Lepo je neko ovih dana napisao: renesansni um.
Tih godina mi je svako ko je služio vojsku u ovim krajevima pričao o tom famoznom beogradskom etru. Izgleda da je grad tada stvarno bio radijska prestonica. Od „Dobro veče, kako ste“ Nikole Karaklajića, preko „Dobro jutro, Beograde“ Duška Radovića, „Vibracija“ i „Diskomera“ Slobe Konjovića, do Vodli Modlija… Da ne spominjem revolucionarni trenutak kada je još jedan radijski pionir, Nikola Nešković, pustio na Drugom programu Radio Beograda ceo album Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band Bitlsa. I to dan pošto je objavljen (donela ga je stjuardesa direktno iz Londona). A taj Radio Beograd se daleko čuo. Kada je YU grupa 1972. godine odsvirala dvadesetodnevnu turneju u Bugarskoj, publika je znala sve pesme. „Veče uz radio“ je bio njihov prozor u svet. U redakciju su stalno dolazila pisma „iza gvozdene zavese“. Dirljivo je bilo kada su stizali poklon-paketi sa slatkišima iz Bugarske i Rumunije. Iz zemalja u kojima su te bombonjere bile dragocenost.
Za četrdeseti rođendan emisije „Veče uz radio“ tog 10. novembra 2008. Peca Popović nas je okupio u svojoj kući. Bio je to optimistički susret veterana: R. M. Točak, Žika Jelić, Dejan Cukić, Đule Van Gogh. Nikola je doneo cegere pune uspomena. Bukvalno. Modli je sa svima nama napravio emisiju. Niz sećanja. Par nedelja posle toga Nikola je iznenada umro (vidi „Vreme“ br 938), a mi smo, što bi Peca rekao, „ostali siročići“.
Sve veći.
Autor je muzički analitičar iz Beograda
