Svi za Niš

12. oktobra 1492. godine Kristofor Kolumbo je stigao do Amerike na tri španska broda, Ninja, Pinta i Santa Marija. Verovao je da je doplovio do Indije, a našao se na Bahamima. Nije loše ispalo to miholjsko leto za Kolumba, ako zaista veruješ da si u Indiji, onda i narod nazoveš Indijanci.

Vlada Srbije, prethodnih nedelju dana – otkrila je tako Niš i još usput povelik deo Juga Srbije. Iskrcala se asketski (ili možda protestantski) skromno u niškoj kasarni i započela užurbano svoj radni obilazak. Kao da je započeo lov na Pokemone, ministri su se raštrkali tražeći javna preduzeća, fabrike, škole ili ustanove koje će obići i obećati pomoć. Istini za volju, ministarka Zorana je startovala pre pucnja sudije, to jest Premijera i gotovo dan ranije obišla Aerodrom i prugu koja „sa 5 rampe“ ide kroz Niš. Svako je pronašao ponešto, samo sam imao utisak da je gospodin Krkobabić bez portfelja ostao i bez teme pa je bilo daj šta daš. Konačno se i on slikao u biblioteci i obećao pomoć za njeno renoviranje. Alal vera.

Najviše pažnje medija privukao je Edi Rama koji je oplovivši oko sveta iz Tirane, preko Beograda – stigao do Niša. Osim toga, Premijer je sve novinare i gledaoce vratio u doba služenja vojnog roka, jer je Vlada bila smeštena u kasarni. Tamo je i nastao istorijski intervju za emisiju 150 minuta, gde je sve izgledalo kao da je voditeljka došla u posetu regrutu, pa on nije dobio izlazak u grad i sada se šetaju po parku kod prijavnice. Čak su prolazile i neke džombe noseći iz vešeraja na širinu kape složene one žuto-zelene peškire na pruge.

A novinara nije manjkalo. Ako se štedelo na smeštaju, na medijima bogami nije. RTS je prema nezvaničnim informacijama na terenu imao 31 čoveka i dopisništva sa juga Srbije u Nišu i Leskovcu. Bile su tamo i ekipe (desetak ljudi) za Prvu i B92, kao i Televizija Pink. Ova poseta je tako otkrila koliko su mediji angažovani na dnevnom praćenju naše vlade. Dodate li tome prenose zasedanja Skupštine na drugom programu RTS-a, gledaocima ostaje samo nekoliko sati za pevačka nadmetanja i telešop.

Verovatno najdramatičniji deo rijalitija iz Niša bio je „paparazzo“ snimak gde Premijer kritikuje gradonačelnika Niša. Ovaj stoji mirno, pokunjene glave dok mu Šef ponavlja: „50 miliona, 50 miliona evraaa“. Reč je o minusu u niškom gradskom budžetu. Ko moj poručnik, kad sam išao na raport, a glava ti pognuta da ne vidi kako ćeš da pukneš od smeha. Al drugo vreme beše.

Za to vreme u Skupštini, kao da se osećalo odsustvo Izvršne vlasti, a glasalo se za članove Saveta REM-a. Razumem zabrinutost, ima pet imena, a poslanici moraju da pogode tačno ona dva za koje je Vlada rekla Amin! Da ne bi bilo zabune, uvedeno je zvonce – pa kad Maja Gojković pročita neko ime i otvori glasanje, poslanici vladajuće većine slušaju da l’ je zvrcnula zvoncem. Ako jeste – glasaš „Za“, ako nije – što bi se reklo, apstiniraš. Ovi novi poslanici, iz Dveri i DJB-a, jezikom niške kasarne, gušterovi, umreše od smeha, aplaudiraju, dobacuju – niste ovce ne treba vam zvonce, a neki mangupi čak snimili Majino zvono na mobilni i cimaju vladajuću većinu. Nije to drugarski. Ipak, iskusnije skupštinske džombe tvrde da je glasanje na zvonce otkriveno za vreme vladavine DS-a. Ispašće da je sve već bilo smišljeno u eri Borisa Tadića, a to mu dođe kao kad ne znaš ko je nešto otkrio, barut, papir, 70 blok – slobodno kaži – Kinezi! Najmanja je šansa da ćeš pogrešiti. A mediji su, ruku na srce, pogrešno nabedili Premijera da je uvredio porodilje nazvavši ih neradnicama – što se tako izvrnuto kasnije širilo društvenim mrežama.

Na kraju ovog gostovanja Vlade u kasarni su ostali Vučić i ministri poljoprivrede i zdravlja. Poljoprivrednici su i u moje vreme bili najbolji vojnici, voli seljak vojsku, a Ministar zdravlja je dobio zabranu izlaska u grad posle one tragedije u Loznici. Posejana su brojna obećanja, videćemo šta će od toga i da rodi. Svakako je dobro da izvršna vlast što bolje upozna probleme građana, ali možda ne baš u formi onih seansi gde građani lično dolaze kod Premijera da bi rešili svoj problem. To više ni Palma ne radi.

Lepo je što građani Srbije, a tu ubrajam i članove Vlade, shvataju da na samo tri sata od Beograda ima grad koji ima i Univerzitet i dobar geografski položaj i plodnu zemlju i propalu industriju i famoznu biblioteku. A kada je ponestalo tema, kolege novinari navališe na niški burek. I figurativno i bukvalno.

Da sam Nišlija, verujem da bi mi ovo otkrivanje Niša na Miholjdan 2016. delovalo malko neukusno. Osećao bih se kao Kolumbov Indijanac.