…Uhvati nas noć u Srbobranu
A Jovica svira u „Balkanu“
Nadaleko ne beše primaša
Što veseli lole Sentomaša…
(Zvonko Bogdan)
U čemu je, onako generalno, problem sa budalama? I da li je moguće iskoreniti budalastost? Ili je makar nekako držati pod kontrolom? Ili je mudrije navići se na nju – ako joj se već i ne pridružiš, da odmoriš mozak – i prihvatiti je kao životnu neminovnost, poput gripa, komaraca, „Kurira“, poreza ili idiotskih reklama? Pa, kako da vam kažem, nevolja je takoreći ontološke prirode. Načelno, pošto je Bog već tako udesio da u nama poznatoj vaseljeni budalesanje cveta u izobilju, bilo bi najbolje kada bi normalan svet i budalaši mogli nekako da mirno i srećno koegzistiraju, svako u svom odeljku kosmosa, ne ugrožavajući jedni druge. Samo, iz nekih razloga to uglavnom ne funkcioniše, možda zato što je glupost, po Krleži, „kosmička sila“, pa otuda – iz tog osećanja nadmoći i rasprostranjenosti – neumitno teži uspostavljanju monopola. E, zato nema mira ni primirja, zato se moraš boriti protiv nje kao protiv korova ambrozije: čim digneš ruke, ova lepo zacari, proguta sve što joj se nađe u gravitacionom polju kao kakva kosmička crna rupčaga.
Okej, ali kakve sve to veze ima sa Zvonkom Bogdanom? S tim velikim umetnikom i gospodinom iz lepe Subotice/Szabadke, Bogu hvala, baš nikakve. Priča, dakle, ide ovako. Takoreći u epicentru bačke ravnice nahodi se jedan gradić burne prošlosti i uspavane sadašnjosti; u mestu se nema bogzna šta ni za videti ni za raditi – ono malo socijalističke industrije uglavnom zakovrnulo, nova se slabo rađa, a poljoprivreda… ta, znate već kako stoje stvari sa poljoprivredom u zemlji koja bi „mogla da hrani pola Evrope“. Samo kad bi Evropa počem bila gladna. Ovako, mrka kapa (dark hat). E, ta je ljupka, pomalo oronula varošica menjala svoje oficijelno ime u ovom ili onom pravcu – uglavnom u zavisnosti od toga je li joj aktuelna prestonica bila Tamo Gore ili Tamo Dole – ali curi, evo, već najmanje treći vek u kojem lokalni (i ostali) Srbi taj grad zovu Srbobranom, dočim je za lokalne (i ostale) Mađare isti poznat kao Sentomaš (Szenttamas), što će reći Sveti Toma. Kakva je tačno spiritualna konekcija jednog sveca sa ovom bačkom palankom ne bih vam umeo kas’ti, ali nije ni važno – ime ko ime. Obaška, teško da može po bilo čemu „sadržinski“ da bude sporno.
U vreme dok je bilo Vojvodine, ovaj dualitet imena nikome nije smetao. No, posle je sprovedena opštenarodna akcija „došli divlji & oterali pitome“, pa je u sklopu iste odjednom postalo problematično – uz niz drugih stvari – i to da jedno mesto može imati dva imena (zamislite komšinice! ta, to bi bilo kao kad bismo mi Wien zvali, štajaznam… Beč, ili tako nekako, smešno, da Bog sačuva!). U redu, bilo pa prošlo, nisu li u međuvremenu nastupile Demokratske Promene, nismo li se odrekli budalesanja-kao-doktrine? O, da. Zahvaljujući tome, pokrajinske su vlasti uredile da sva mesta sa odgovarajućim brojem pripadnika manjina imaju, pored „srpskog“, zvanično – dakle, na tablama na ulazu u mesto i sl. – nositi i tradicionalne nazive na drugim jezicima, tamo gde se nazivi razlikuju. Dovde je sve bistro. E sad, ako očekujete da se u sve umešao Zli Beograd i pokvario stvar, varate se. Vlasti opštine Srbobran su pokrenule sudski spor protiv Pokrajine koja im nalaže da legalizuju i Sentomaš!? I upravo su ga izgubile: Okružni sud u Novom Sadu pravosnažno je presudio da je sa Svetim Tomom sve OK, drug nije zastranio ni po jednom pitanju… Ako se pitate ko je uopšte na vlasti u tom Srbobranu, ja bih vam najradije u gnevu rekao da su na vlasti Budale, ali neću jer to ne bi bilo lepo i pristojno. A i utuživo je. Zato ću vam reći da su na vlasti raznorazne Patriote, pa vi sad vidite, pametni ste, a i znate gde živite.
U svakom slučaju, ko god i šta god bili ti ljudi, neko ih je izabrao – nisu pali s kruške pravo u fotelje. I zato je ono što me u ovoj priči vaistinu zanima baš to: šta se to dešava sa ljudskim dušama u zlim vremenima? Kako se one kvare tako brzo i tako radikalno, kao omlet na vrućini? Kako se to dođe do toga, kako se to padne tako beskrajno nisko da nam Najgori budu mera stvari, da postane „normalno“ da komšija komšiji krene da određuje i naređuje kako će šta na svom jeziku nazivati, i da onda To još i zaogrne pompeznu odoru Vlasti, pa makar i „u lokalu“? Kako to dođe dotle da mudrost pesme u kojoj Srbobran i Sentomaš bećarski koegzistiraju u najbližoj čardi ustukne pred neopevanim i neopevljivim prostaštvom i banalnošću grotesknih palanačkih Rodoljubaca? E, to je prava tema – sve ostalo su „paragrafi, pa zagrabi, nek’ isto je i đavolu i đakonu“, kako bi to rekao onaj salajački šansonjer opšte prakse što kao bajagi „slabo poznaje Sentomaš“, ali bogami ipak znade gde se nalazi njegova nesuđena draga, skrivena tamo iza „firangi čipkanih“. Osim ako srbobranska vlast nije u međuvremenu dekretom zabranila i firange, koje ubuduće imaju biti isključivo zavese, i to ćirilične?! U kojem slučaju se izvinjavamo, nismo znali, mlogo se izvinjavamo…
