Okej, svet je uvek bio složen i protivurečan, „život nije što i poljem preći“ i sve u tom stilu, ali ipak – ne ide li ovo malo predaleko? Ne uhvatite li i vi sebe kako se davite u okeanu protivurečnih informacija i (posledično) impulsa, to jest, ne čini li vam se da polako ali neumitno postaje nemoguće da se čovek razabere u pletivu današnjeg sveta – a o današnjoj Srbiji da i ne govorimo?
Evo, recimo, primera kako to može izgledati. Dežurni Progresivni Mislioci, svi od reda veliki ljubitelji Sirize, kažu da su „Grci u pravu“ u borbi protiv ale i aždaje globalnog kapitalizma, a mnogi od njih čak drže da je jedini spas za Grčku – a potom i za ostale, kad Grčka procvate i da svetao primer – da napusti evrozonu i vrati se na drahmu. Okej, ne bunim se, ako je to dobro za potlačeni grčki proleterijat, a loše po interese zlih kapitalista, ura, vraćaj drahmu! Megjutoa, posle čitam da je i legendarno zli nemački financministar Volfgang Šojble bio namerio „da Grčku istera iz evrozone“, u čemu je sprečen u poslednji čas. I sad oni isti koji smatraju da Grčka inače treba da izađe iz evrozone dodatno mrze Šojblea zato što je hteo da istera Grčku iz evrozone, što bi joj inače činilo dobro…?! Meni je to protivurečno i bezvezno, ali to je verovatno zato što sam ja u osnovi priprost čovek, a oni su, jebiga, dijalektičari. Pa oni kontaju, a ja ne, da jedna te ista stvar može biti i dobra i loša, u zavisnosti od toga ko je zastupa.
Nije li isto i u našem malom svračijem zakutku? Evo, najzad srušilo onaj savinački hrast, star između trista i šesto godina, ili koliko već godina kome treba za njegov što kažu narativ: tvrde nadležni organi i pišu stručnjaci da je to moralo da se uradi, a da je hrast ionako bio na putu truljenja, čak se i crkva posle početnog nećkanja složila s tim, kadli odjednom, u kuknjavu za hrastom udariše s jedne strane kvazipravoslavni neopagani, seoski đilkoši, vidioci vampira i slične zaumne pojave s desne margine (plus ostaci samozaklanog DSS), a s druge aktivisti zelenih i drugi visokoemancipovani i prosvetljeni krugovi, pa se čovek i kolumnista u čudu priupita: kako je moguće da ista stvar toliko smeta dvema međusobno „kulturološki“ najrazličitijim grupama ljudi?
A šta tek kažete na ovo: u Velikoj Drenovi rešili da nazovu mesnu školu po Dobrici Ćosiću, rođenom u tom mestu, ali inicijativa naišla na snažan otpor dela meštana. Neke moje prijatelje, kao u ideološkom smislu cca „drugosrbijance“, vest o tom otporu silno je obradovala, podozrevam da su već zamišljali kako buntovni drenovci (drenovčani?) nameravaju da svoju školu ubuduće zovu po Radomiru Konstantinoviću ili Mirku Kovaču. How yes no. Zvala me pre neki dan neka simpatična novinarka da joj se izjavim povodom tog školo-imenovanja, u smislu: „Ali, kakvu bi to poruku poslalo, s obzirom na kontroverznost života i rada Dobrice Ć.?“ Bilo mi je jasno kakav je sugerisani odgovor, pa sam ga baš zato izbegao. Umesto toga, rekao sam da mi inicijativa deluje sasvim zdravorazumski: a koga je pa drugog ta Velika Drenova ikada imala da se za njega čulo bar od Kraljeva do Kruševca?
Međutim, šta: ovde smo opet usred jedne komedije zabune. Moji prijatelji tretiraju lik i delo Ćosića kao simbol „velikosrpstva“ i takoreći savremenog četništva; istovremeno, protiv nazivanja škole po Ćosiću najglasnije se bune ideološki naslednici ravnogoraca, to jest četnika; ne smeta njima kod Ćosića njegova aktivnost iz osamdesetih ili ne daj bože devedesetih, nego to što je bio partizan, a i naknadno se zauzimao za „partizansku“ interpretaciju tog perioda. Istina, moglo bi se lako argumentovati (tjah, i sâm sam to učinio bezbroj puta) da je Ćosić pod stare dane suštinski prišao drugoj strani (mada je umro blaženo nesvestan toga), ali budite bez brige: drenovski i slični „antićosićevci“ o tome ne znaju ništa niti im je to makar i na rubu horizonta, za njih je on tek „matora komunjara“, koja pri tome navodno „nije ništa učinila za svoje mesto“ (ako je to istina, bolji kompliment mu ne treba!); ne praštaju oni njemu „Deobe“, a ne to što je izmislio Radovana Karadžića…
Opet, dakle, imamo isti paradoks: ljudi koji se nalaze na međusobno najudaljenijim mogućim tačkama slažu se oko jedne stvari, bića ili pojave, u ovom slučaju oko Ćosića. Njihovi razlozi za „antićosićevstvo“ su, doduše, međusobno udaljeni kao Zemlja i ona novootkrivena Kepler-nešto planeta (dakle, koju hiljadu svetlosnih godina), pa lepo ne znam šta da radim s tim. Da li da zaključim kako je jedino važno da se škola (ne) nazove po narečenoj osobi, ili da ovde budem dijalektičar, pa da budem „protiv“ Ćosića ako su razlozi protivljenja drugosrbijanski, a „za“ Ćosića ako su razlozi oni koji realno jesu, dakle „ravnogorski“ i palanački („nije pomogao zavičaju“)?
Kažem vam, svet je složen, malo šta je crno-belo (to jest, ništa osim onoga što jeste)… U međuvremenu, evo i zabavnog dela priče: u Klini, na Kosovu, pao dogovor da se iz političke korektnosti jedna ulica nazove po nekoj znamenitoj srpskoj ličnosti; albanski predstavnici predložili živu i zdravu Natašu Kandić, Srbi insistirali na Nikoli Tesli. Zanimljivo, navodno je svojevremeno i beogradski aerodrom brže-bolje nazvan po Nikoli Tesli samo zato da ne bi dobio ime po Zoranu Đinđiću. Možda je to rešenje i za Drenovu? O.Š. Nikola Tesla, Velika Drenova, zadnja pošta Apsurdistan.
