Prošle nedelje na Paliću je održana E-Trgovina, najstarija konferencija o elektronskom poslovanju u Srbiji. Sama činjenica da opstaje već jedanaest godina fenomen je za sebe. Na E-Trgovinu dolaze mala i srednja preduzeća i pojedinci, svi koji žive od poslovanja na internetu. Možda to nije pod obavezno komforan život, ali ove firme opstaju, pokazujući da se od interneta u Srbiji može živeti, relativno dugo. Pa čak i razvijati.
Ovogodišnja konferencija se od prethodnih razlikovala po tome što se po prvi put nije previše zakukavalo na državu i njen hronični nedostatak sluha za elektronsko poslovanje. Verovali ili ne, zakonski okvir je u velikoj meri formiran, ne samo da nema nekih velikih prepreka sa te strane već je 2011. proglašena Godinom elektronske trgovine u Srbiji. Ne treba zanemariti činjenicu da su neki raniji redovni učesnici ove konferencije danas na funkcijama u vladi, zaduženi baš za razvoj informatičkog društva.
Uprkos tome, elektronska trgovina u Srbiji daleko je ispod očekivanja. Obim je relativno mali, samim tim je i ponuda skromna iako je broj korisnika interneta veći od dva miliona. Dakle, perspektiva nije baš tako loša. Gde je, onda, problem?
Recimo da se mogu locirati najmanje dva najveća. Prvi je visoka bankarska provizija na transakcije na internetu, oko pet odsto. I to na tržištu na kojem se konkurenti tuku za procenat ili dva profita. Budući da plaćanje na internetu za sada omogućuje smo jedna banka, onda je to verovatno posledica tog monopola, koji je proistekao iz činjenice da druge banke nisu ni zainteresovane da razviju sistem plaćanja na internetu, a to je pokazatelj da tu ne vide značajno tržište.
Drugi problem je odsustvo dobrog sistema distribucije robe, koji u Srbiji nikada nije ni postojao. Dakle, nema kvalitetnog servisa koji bi vam brzo i za prihvatljivu sumu isporučio nešto što ste naručili na internetu.
I jedno i drugo podiže cenu robe na internetu obesmišljujući osnovnu ideju da se tamo kupuje komfornije i jeftinije. Tako da korisnici ne mogu da uživaju u činjenici da je država pooštrila uslove kupovine na internetu, jer se na ovaj način i dalje retko kupuje. A da potencijala ima, pokazuje „podatak“ da više od polovine građana Srbije ima Fejsbuk nalog. To je, naravno, relativno tačno, budući da govori o broju otvorenih naloga, ali ne i o broju ljudi koji iza njih zaista stoje. Jer neki ljudi drže više naloga, ne zbog toga što su beskrajno druželjubivi, već iz vrlo praktičnih razloga. Fejsbuku je tržište ceo svet, a onaj ko je sposoban, može od „lajkovanja“ da napravi interesantan biznis ili makar pristojan džeparac.
Jedina nevolja je što je to Fejsbukovim propisima strogo zabranjeno, što će reći da u elektronsku trgovinu ulazimo radije kao šverceri, nego kao pravi trgovci.
Ne bih da izvodim zaključak koji se sam nameće.
