Da ga nešto odvedu u retro-državnički obilazak tamo dole ka južnoj granici Srbije, Drug Tito iz bradatog vica – sve onako zadivljen dometima socijalističke obnove i izgradnje – rekao bi: „Majku ti božiju, ala se ovaj Bujanovac izgradijo otkad nikad nisam bio ovdje!“ I ono, fakat: toliko se to naseljeno mesto izgradilo i nabubrelo da uskoro ni njegovi žitelji neće umeti da se snađu u njemu, a kamoli neko kao drug Tito ili ja, koji smo evo potpuno zapanjeni bujanjem Bujanovca u poslednje vreme, tj. otkad nikad nismo bili tamo. Pa dobro, golema je to varoš, pravi Vavilon, ili balkanski Menhetn; osim što mu se ulice, za razliku od većine onih na Menhetnu, ne kite maštovitim imenima kakva su Prva, Druga, Treća, Četvrta i sve tako nabrajački dok ih ne ponestane, nego imaju „klasična“ imena; ta Evropejci smo, zar ne?
Šalu na stranu, kako to da je Bujanovac najedared, štaviše preko noći, toliko porastao (bar za jedno tuce celih celcatih ulica) i kako to da se to naprasno širenje u svim pravcima na njegovoj mapi uopšte ne vidi? A ni gužva na pijaci, kažu očevici, nije veća od uobičajene. Pa, lepo: nije on to porastao stvarno nego tek simbolički. A to simboličko u ovom delu sveta obično ima prednost i odnosi prevagu nad stvarnim, važnim i ozbiljnim. Za simboličko se ubija i gine, za simboličko Ovo i protiv simboličkog Onog harangira se i mrzi organizovano i pojedinačno, o simboličkom Nacionalni Bardovi ispisuju svoje kliktave ditirambe…
O čemu se, dakle, radi? Opštinska komisija za promene naziva ulica u Bujanovcu donela je odluku o promeni izvesnog broja naziva ulica i trgova. Eto, recimo, centralni trg u gradu, koji (trg) nosi ime Karađorđa Petrovića, ubuduće će se nazivati po Skenderbegu, takođe narodnom vlastelinu, ali od malo drukčije sorte, bar simbolički gledano. Osim toga, ulice koje su nazivane po caru Lazaru, carici Milici, vojvodi Mišiću, vojvodi Stepi, Radomiru Putniku, Dimitriju Tucoviću (!), Dositeju Obradoviću ili Svetozaru Markoviću ubuduće će se zvati po Redžepu Hasaniju, Ljamu Breznici, Naimu i Samiju Frašeriju, Idrizu Seferiju etc., a jedna bogme i po stanovitom Fatmiru Ibišiju iz Gnjilana, za života ne ni pesniku ni bitniku ni hipiku, nego licu naoružanom i opasnom, palom u borbi sa MUP-om Srbije na Končulju 2000. (kažu da je atakovao na policijsko vozilo).
E sad, biće da ste primetili neobičnu podudarnost: sva imena za brisanje povezuje to što su „srpska“, sva nova imena povezuje to što su „albanska“. Narečena opštinska komisija za simboličko presipanje iz šupljeg u prazno inače ima sedam članova: četvoro su Albanci, i oni su za ovu odluku glasali, troje su Srbi, oni su bili protiv ali su „nadglasani“, pa su demonstrativno napustili sednicu. I sada, je li, imamo još jedan politički slučaj s dražesnim potkontinentalnim šmekom.
Bujanovac, kao najveće mesto turbulentne „južne zone“, već je neko vreme poprište natezanja na lirsku temu da kojih tamo ima više – ja li Srba ja li Albanaca? Čak ni nedavni popis stanovništva nije stavio tačku na taj smarački višeboj, pošto je i tu navodno bilo kojekakvih smicalica i manipulacija za navlačenje na ovu ili onu stranu. Ova akcija sa izmenom imena ulica novi je okršaj u tom permanentnom tihom ratu za osvajanje simboličkih kota. I baš kao što se i na obližnjem Kosovu radilo dugi niz decenija, uvek onaj ko je trenutno jači (što ne mora značiti da ima numeričku većinu, nego da je u posedu mehanizama prisile) tlači slabijeg, i potiskuje sve simboličke elemente njegovog identiteta, nastojeći da maksimalno moguće monopolizuje prostor, čak i retroaktivno. Prostije rečeno: u ovom simboličkom nadvlačenju ne radi se ni o čemu drugome nego o zapišavanju teritorije; to gde imam moć da suvereno imenujem javne stvari (ulice, trgove, ustanove, gradove), to je „moje“, to jest „naše“.
Kako će se razvijati bujanovačka igra oko ulica, i za čije babe zdravlje se ona uopšte odvija? I gde su predstojeći izbori u svemu tome? Krenimo redom. Albanci su preglasali Srbe, i samovoljno preimenovali „srpske“ ulice u „albanske“. Eto, dakle, simboličko-identitetskog terora lokalne relativne ili naprosto političke većine (albanske) nad manjinom (srpskom), samim tim eto i posla za srpske rodoljupce i njihove vazda spremne talambase. Međutim, šta? Zakon ove zemlje – inače centralistički do imbecilnosti – kaže da svaka lokalna samouprava mora prvo da dobije saglasnost od Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu da bi izmene imena ulica postale važeće i zvanične. Šta mislite, hoće li Bujanovac dobiti takvu saglasnost? Naravno da neće. Dakako, to (unapred ukalkulisano) odbijanje od „Beograda“ biće protumačeno kao simboličko-identitetski teror „srpske države“ nad potlačenim i obespravljenim „albanskim narodom“, kojem eto ne dadu ni da naziva ulice kako mu se hoće. Samim tim, eto vajdice za albanske rodoljupce (lokalne, a i šire) i posla za njihove talambase. Svako, dakle dobija ono što mu treba za samolegitimaciju i samoreprezentaciju. Mada ipak, u krajnjem zbiru svi gube, jer se društveno tkivo dodatno atomizuje, truli i kvari, ili jednostavno rečeno, vazduh pojačano smrdi. Kako je to moguće? Pa, lepo. Takva su vam zaumna pravila aritmetike destrukcije društva.
Ima li uopšte kraja dosadnim i odvratnim, što „etničkim“ što „ideološkim“ nadgornjavanjima oko imena krivudavih i zapuštenih balkanskih sokaka? Nema, zalud je tu bilo šta govoriti. Bog te veselio, pa samo kad bih skupio na gomilu šta sam o tome do sada napisao, bilo bi materijala za lepu knjigu… A zapravo se sve svodi na ono što sam rekao još negde devedeset i sedme-osme, u „Našoj Borbi“: da se ja slučajno kandidujem za gradonačelnika (bilo gde), jedna od stavki mog programa bilo bi i granitno tvrdo obećanje da će se na kraju mog mandata sve ulice i trgovi zvati isto onako kako su se zvali i na njegovom početku! E brajko moj, ali to ne ide tako: gde je onda tu slatka mogućnost identitetskog inženjeringa? Zato se ovakvi kao ja i „ne bave politikom“: nije to, bar ne ovde, igra za one koji misle da samo nove stvari zaslužuju nova imena.
