Ove nedelje smo na TV programima imali dva superfinala. Na televiziji Nova S je emitovano finale rijaliti programa “Survajver Dominikana”, dok je na sportskom kanalu Arena 1 emitovan finalni meč ABA lige. U izvesnom smislu, radi se o sportskim nadmetanjima, takođe oba takmičenja su regionalnog karaktera, oba su emitovana isključivo na kablovskim kanalima pa su mogli da se gledaju samo u okviru mreža SBB ili Telekoma. Međutim, nije nedostajalo ni drame, ni publike, ali ni gledalaca ispred malih ekrana. Ispostavilo se da postoji još sličnosti između ova dva televizijska događaja, jer su privukli veliku pažnju i otkrili nam mnogo o prirodi naše televizijske publike.
Počnimo od dominikanskog “Survajvera”. On je realizovan u godini korone na poligonima tropskih predela Dominikanske Republike. Ovo je praktično peta sezona u Srbiji i treća u Hrvatskoj, pa je publika već poznavala princip takmičenja – u kojem na kraju ostaje samo jedan pobednik ili pobednica. Međutim novost je u tome što je šou imao dva plemena (za ovu priliku neutralno označene bojama Plavi i Crveni) koji su praktično sastavljeni od učesnika iz Srbije i Hrvatske. U jednom momentu je došlo do ujedinjenja plemena, jer su počeli da žive jedni pored drugih. Pobednici su izabrani isključivo rezultatima u izazovima, bez glasanja publike. Šou je emitovan u celom regionu na kanalima Nova u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i BiH.
Pobednici ove sezone su Nevena Blanuša i Stefan Nevistić. Zanimljiv je odnos publike prema ovom, u suštini rijaliti programu, koji je zasnovan na principu “kraljevske borbe” gde na kraju ostaje samo jedan. U javnosti su takmičari imali potpuno drugačiji tretman od onog koji imaju rijaliti zvezde. Televizija Pink takođe emituje peti ciklus serijala “Zadruga” ali sa potpuno drugačijim konceptom. Dok su takmičari “Survajvera”, nakon ispadanja imali status sportista ili atleta, u medijima se raspravljalo o tučama, svađama, trudnoćama, ljubavnim i seksualnim avanturama u “Zadruzi”, uz malograđansko coktanje po tabloidima. “Survajver” se snimao neuporedivo profesionalnije, emitovani su dnevni pregledi u kojima su gledaoci mogli da vide izazove, nadmetanja (borbe), nagrade i sastanke plemenskih veća Plavog i Crvenog plemena. Imali smo i nekoliko VIP takmičara i takmičarki koji nisu menjali suštinu programa, niti su imali poseban tretman. Najbolje plasirana VIP takmičarka je košarkašica Milica Dabović, koja je pokazala odličnu fizičku formu.
Ipak, na društvenim mrežama se kod gledalaca mogao primetiti višegodišnji uticaj “Zadruge”. Bez obzira što su tokom sezone ispadali oni koji nisu uspeli da prođu izazove, publika je komentarisala učesnike mereći njihove izjave, komentare, navodne ili stvarne strategije i manipulacije. Zato je, čini mi se, dobra ideja da se pobednici odaberu u borbama a ne glasovima gledalaca, jer se na kraju pokazalo da su pobednici ne samo fizički najspremniji, već i psihološki najstabilniji. Ovo je posebno važno naglasiti kada ljudi pokušavaju da razumeju šta se dešava sa takmičarima koji su nedeljama lišeni sna, manje hranjeni, izloženi teškim fizičkim naporima i međusobnim rivalitetom. Zamislite samo kako bi se poklali učesnici “Zadruge” da budu lišeni samo jednog od elemenata koje sam nabrojao. Tokom ovog ciklusa je pronađen optimalan odnos između plemena, gde nije potenciran rivalitet između Srba i Hrvata, već je pronađen modalitet suživota, pa je publika u obe zemlje imala svoje voditelje i svoje favorite. Pažljivo je izvedeno i famozno Ujedinjenje, jer nisam primetio da je u Hrvatskoj to doživljeno kao jugonostalgija.
Na kraju, ipak ostaje jedna tužna činjenica – a ona se meri veličinom nagrade koju dobijaju pobednici. Ona je neuporedivo manja od one na Pinku, gde, da izvinete, pokažete dupe i sise, pobijete se ili kresnete, šetate se u gaćama ko Lepi Mića ili par puta odradite slom živaca ko Miljana – i zaradite nagradu iz “Survajvera” za nedelju dana. Ako je za utehu, oni pametni u kvizovima (“Slagalica” ili “Potera” dobiju još manje para).
Drugo TV Superfinale odigralo se u 5 nastavaka na Areni 1 tokom finalne serije ABA lige. Igrali su Crvena zvezda i Partizan u hali Pionir u atmosferi na rubu incidenta, bilo ko da je bio domaćin. To praktično znači da za razliku od “Survajvera” gde kohabitiraju Srbi i Hrvati, u basketu ne možete da imate navijače oba tima jer je to godinama nerešiv bezbednosni problem. Međutim, ispalo je da su navijači pravili probleme bez obzira što cela hala navija za isti tim. Leteli su predmeti na teren, gađane su sudije, protivnički igrači i klupa, ventilacije nije ni bilo, igrači su klizali po mokrom parketu, a trenerima se slivala voda od kondenzata sa odela.
Već je u prva četiri meča bilo jasno da je đavo odneo šalu, ali je finale trajalo tri i po sata, uz dva prekida, prvo evakuacijom dela, a zatim pražnjenje hale i konačno pobedom Crvene zvezde. Basket je bio dramatičan, ali iseckan neprekidnim konsultovanjem sudija i pregledanjem snimaka, iako su svaki put potvrdili da je prvobitna odluka bila tačna. To pokazuje da niko ne može da se nametne autoritetom – ni sudije, ni organizatori i uprave, ni vrhunski igrači ni vrhunski treneri koji su, mora se reći, štitili jedni druge od navijača.
Ispalo je dakle da navijači žele da budu veći akteri od igrača, a da ih u suštini zabole za basket, jer je većina meč na kraju gledala u kafićima oko Pionira dok je dramatična četvrta četvrtina odigrana u praznoj sali. Moram reći da nije bilo lako ni komentatorima sa Arene, koji su morali da “voze u leru” satima tokom prekida meča. Gledali smo 40 minuta košarke i tri sata budalaština sa tribina.
Kad bolje razmislim, nije li tako i sa ostatkom TV programa?
