Ako se protivite pravljenju spiska svih žena koje su se odlučile za prekid trudnoće, onda ste vi osoba koja se protivi suštinskom napretku u srpskom zdravstvu. I napretku uopšte. A i ulasku u Evropsku uniju.
Naravno, mislim na napredak koji donosi digitalizacija, sa svim svojim prednostima od kojih se neke mogu pretvoriti u opasne mane. I na obavezu koju EU postavlja pred Srbiju, a to je da se uvedu elektronski zdravstveni kartoni u koje će se unositi sve informacije o našem lečenju, svaki lek koji smo uzimali od rođenja do smrti, svaki lekarski pregled i intervencija. To uključuje i prekid trudnoće. Ta se informacija mora uneti u zdravstveni karton ne da bi se nečija privatnost ugrožavala, već da bi u budućnosti lekar imao bolji uvid šta se sa nečijim organizmom dešavalo. I da bi smanjio mogućnost pogrešne procene.
Kada je taj podatak u sistemu, samo je na njegovim upraviteljima da odluče ko će mu imati pristup. Može biti vidljiv svima, možemo ga dnevno stavljati na internet sa fotografijama i ostalim podacima žena koje su prekinule trudnoću. A možemo ga zadržati kao poverljivu informaciju kojoj sme da pristupi samo lekar kod kojeg se žena pregleda i to uz njenu dozvolu. U takav sistem uvezuju se i druge službe, te bi, recimo, smrt automatski ukidala penziju ili neke druge privilegije i obaveze koje je pokojnik za života imao. Bez potrebe da to porodica prijavljuje. Isto važi i u drugim situacijama koje se citiraju kao razlog za pravljenje gorepomenutog „skarletnog“ spiska.
Biće ga verovatno uskoro, samo uz njega MORA ići i adekvatan propis o pristupanju.
Naša nesvest o digitalnom svetu prevazilazi telesno. Prošle nedelje učestvovao sam na konferenciji o Otvorenom parlamentu u Domu Narodne skupštine gde sam otvorio pitanje olakog odricanja od digitalnog suvereniteta, ali mi se niko nije priključio.
Naime, postoji tendencija, ne samo u Srbiji, da se parlamenti otvaraju komunicirajući sa građanima na društvenim mrežama. Da se tamo razvije razgovor, da se ove narodne institucije približe građanima, da vam poslanici budu na raspolaganju, aktivno i pasivno. Ima opravdanja, već smo izabrali društvene mreže kao medij, odnosno digitalni prostor, pa hajde tamo i da saborujemo.
Problem je što su najveći društveni mediji strane korporacije, uglavnom američke, te je ulaganje u komunikaciju na njima isto što i građenje skupštinske zgrade na teritoriji strane države i još bez dozvole. To znači da menadžment sajta može skupštini da uskrati gostoprimstvo, recimo u slučaju međunarodnih sankcija, a pritom mu sva komunikacija na sajtu ostaje u vlasništvu. Čak i kada podatke obrišemo, oni ostaju u njihovim arhivima, dok mi ne možemo da pravimo sopstvenu kopiju, te u najgorem slučaju ostajemo bez ičega. Da li je, dakle, pametno ovu komunikaciju građana i njihove najznačajnije institucije bezrezervno razvijati na tuđem vakufu i po tuđem zakonu?
Naravno, malo preterujem, ko bi pomislio da Srbija može ikad da padne pod međunarodne sankcije ili pod vlast koja bi domislila da lepo vođene, digitalizovane spiskove naših bolesti i terapija treba prosleđivati javnosti, tabloidnoj.
