Neprijatelj nikada ne spava, kako spoljni, tako ni unutrašnji: dok se Velimir Velja Ilić (bolji bi stilisti od mene ovde neizostavno dometnuli: kapitalni ministar) povazdan akao sa onim raskolničkim Makedoncima oko onog našeg a njihovog vladike kojeg smo im ustupili besplatno na neograničenu upotrebu – i to đuture s dva JAT-ova jeroplana – a ovi to nisu umeli da cene, mučki mu je udarac na ponos i na čast stigao sa domaćeg bunjišta. Doduše, valja dometnuti da nam Makedonci nikakvog vladiku nisu bili ni tražili na zajam, skromni kakvi jesu zadovoljili bi se i avionima, ali ne kaže li se od starine da se poklonjenom ko… uh, izvinite, ovo nije baš najprimerenija stilska figura za jedno svešteno lice. Enivej, šta je ono podmukli unutrašnji neprijatelj priredio Velji dok je ovaj izgarao u borbi protiv spoljnog? Odnarođeno rukovodstvo ovdašnjeg ŽTP-a, naime, ukinulo je famozni Beovoz do Valjeva, uveden inače dekretom, još onomad u sklopu predizborne kampanje Nove Srbije. Koja nije da nije urodila plodom, pošto Valjevom upravljaju novosrbijanci, uz vrlo živopisno društvo političkih jarana s koca i konopca. Voz je ukinut „zbog nerentabilnosti“, što strogo gledano mora biti tačno jerbo su cene bile daleko ispod redovnih za istu relaciju, a Valjevo je inače sve samo ne predgrađe Beograda (a Beovoz je gradsko i prigradsko prometalo po definiciji, inače bi se mirno mogao zvati i Srbovoz, ili kako god već…). Uostalom, da je ovo prošlo na duži rok, koliko za sledeće izbore Velja bi, u karakterističnom nastupu nadahnuća, trasu Beovoza garant produžio do obližnjeg Užica, a za još koju godinu pride istim biste se klackali i sve do Bara (ne biste li na kolenih dopuzili do kiosk-crkve na Rumiji, svojevrsne postmodernističke sakralno-arhitekturne replike na konzerve sardina, s tom razlikom što se u njoj eksperimentalno radi na konzerviranju Duha Svetog, i to u jako egzotičnoj marinadi).
E, sad ovde nastupa dramski preokret: nije prošlo ni 48 sahata od ukidanja, a Beovoz je – suptilnim kao-lepa-tetka stilom – ipak vraćen u Valjevo, navodno „ličnim zalaganjem predsednika opštine“. A pošto su svi predsednici opština ravnopravni pred Bogom, narodom, Ustavom i zakonima, to znači da Beovoz još ne saobraća do, recimo, Vlasotinca (a to vam je tamo duboko dole, odakle je čak i Leskovac Zapad) samo zato što predsednik te opštine nije baš jak na „ličnom zalaganju“, a inače bi saobraćao, why not, a što ne bi moglo. Naravski, kad bismo se zezali. U stvarnosti, važna je samo Vlast, Moć i Sila: ko to ima, široko mu polje, lako će zarad nekog svog partikularnog intereščića ili čak običnog hira obezvrediti sve ekonomske, političke, moralne, pa ako treba i fizikalne zakone (recimo, to što do Vlasotinca ne vozi nikakva upotrebljiva železnička pruga za Velju ne bi bilo nikakva prepreka, samo da mu je beovozanje ove južnjačke palanke odnekud korisno i potrebno).
Kad smo već u Vlasotincu, red je da upoznamo i drugog veselog junaka naše današnje etno–bajke za tešku noć. Radi se o Gospodinu Veličku, siguran sam da znate za njega ako se niste krajnje zapustili po pitanju opšte kulture. Službeno, narečeni se građanin zove Goran Veličković, i pozornik je u OUP Vlasotince. On je bez sumnje najslavniji pozornik u celoj Srbiji: ako nastavi s podvizima, zaseniće i (golemu) slavu samog policaj-ministra, nepodnošljivo elokventnog i produhovljenog Dragana Jočića Od Trafike. Narečeni je pozornik već izvestan broj godina poznat po opetovanom siledžijskom ponašanju kako na, tako i izvan Službene Dužnosti, a ovih je dana iznova skrenuo pažnju na sebe, najviše fizičkim obračunom s nekim zaludnim advokatom koji je, zamislite, od svih stvari na svetu našao za shodno da brani baš ljudska prava žrtava policijske torture, ali bogme i ekscentričnim performansom upriličenim u centru Vlasotinca, kada je parkirao svoja kola popreko po drumu i time na neodređeno vreme suspendovao vaskoliki saobraćaj na regionalnom putu, ne bi li na miru popio pivce sa drugarima. A i da se vidi da mu se može, bre… I svi su – saobraćajna policija included – znali da to radi Gospodin Veličko, ama niko nije smeo da preduzme ništa: šta ćeš, nezgodan čo’ek, bolje ga pusti da se istutnji… Pa šta? I nervozni Velja takve traumatične situacije rešava galamdžijsko-siledžijski, sočnim psovanjem i šutiranjem fascikli, pa mu to ništa ne smeta da bude jedan od najvažnijih ljudi u zemlji. Mr. Veličko je, doduše, na kraju suspendovan, valjda zato što se ovoga puta oko svega digla prevelika dževa, pa će se sačeka da to malo prođe, dočim Mr. Velju ionako nema ko da suspenduje do dragog Boga lično – a to njegovi drugari vladike nikada ne bi dozvolili…
Okej, probajte sada da zamislite da Gospodin Velja i Gospodin Veličko naprosto zamene mesta, da se socijalna hijerarhija okrene tumbe. Šta bi se dogodilo? Baš ništa. Nemoguće je uočiti neku bitnu sociopsihološku, kulturalnu, mentalitetsku – ili kako god to već želite zvati – razliku između ovih naših vrlih Stubova Poretka. Nema racionalnog razloga da mislimo da bi g. Veličko bio gori i blamantniji ministar od Ilića, a još je manje razloga za verovanje da bi građani Vlasotinca i okoline odahnuli postavljanjem g. Velje za nadzornika kvarta. I to je ta začkoljica koja nam govori tako mnogo o Srbiji A. D. 2005. Radi se, naime, o tome da je to i dalje besudna zemlja, štaviše, epicentar jedne endemske kulture ritualizovanog nasilja koje se prvo rogušilo na ceo svet, pa dobivši po nosu zakevtalo na balkanski komšiluk, ali pošto ga se ni tamo više niko ne boji, preostalo mu je samo da se iživljava na neposrednom okruženju. Otuda još jedino ovaj biznis, siledžijski, nije u opadanju – ima na pretek i zanata i alata. Jedino onaj smotani Mali Marko od Požarevca, siroma’, izgubio testericu, moli se pošteni nalazač da mu je vrne!
