Sve već znamo i sve nam je jasno oko pokušaja pripadnika subverzivne fašističko-tajkunske klike da drsko ometu duševni i uopšte vladarski mir Predsednikov u zgradi Predsedništva Srbije, jedino nam ostade nejasno: ko je pobedio? Ne, ne u meču između Vučića i huligana iz opozicije, jer je to jasno: pobedio je onaj koji ima ogromnu prednost u topovima, lovcima i pešadiji. Nego smo uskraćeni za informaciju kako je završena šahovska partija između Vučića i Nebojše iz Beograda, ministra unutrašnjih dela i nedela.
Za one s jeftinijim ulaznicama: obznanjeno je urbi et orbi, sve praćeno fotografijom, kako Vučić i Stefanović spokojno igraju šah u Predsedništvu dok oko njih fijuču meci opozicionih bandita, zidovi se tresu i ruše kao da smo u Skoplju ‘63, oporbene horde zla napreduju k njima kombinovano sprovodeći linč, silovanje i nasilje, ali dvojica vitezova tužnjikavog lika ne boje se ničega i nikoga, štaviše, sasvim ignorišu gungulu oko sebe, preokupirani mogućnostima bele dame u srazu s crnim kraljem.
Mene, međutim, ubi radoznalost, sve se prevrćem ne mogav’ da zaspim: ko li je, zaboga, pobedio? Zašto nam o tome ništa nije saopšteno? Da neko možda ne krije neke neprijatne istine? Da li se možda Nebojša okuražio pa dopustio sebi da pobedi voljenog predsednika baš kad mu je najteže (njemu, a ne Nebojši; ali, samim tim i Nebojši, kojem je uvek teško kad je predsedniku teško, takav je čovek, lako se identifikuje)? A može li i sme li tu biti dileme i neizvesnosti? Da li je uopšte moguće da superiorno i bogoliko biće iz srpske napredne imaginacije, poznato kao „On je Vučić Aleksandar“ (videti na jutjubu), izgubi od nekog bizarnog pacera, najpoznatijeg po javljanju u kontakt-programe i po tome što je prepisao doktorat, i to loše? Šta bi, naime, takav poraz govorio o umnim kapacitetima našeg predsednika? E, zato mislim da se s istinom o ovom slučaju mora čim pre na sunce, pa da bude jasno da li je naš predsednik u normalnoj intelektualnoj formi, ili tu ima izvesnih posebnih potreba?
Uostalom, još nešto nije razjašnjeno: odakle uopšte šahovska garnitura u zgradi Predsedništva? Da je nije Stefanović prošvercovao ispod maskirne košulje? Jer, teško mi je da poverujem da je narečena zanimacija ostala tamo od vremena Tomislava Nikolića. Taj mi ide sa šahom koliko i sa knjigom: klizi mu iz ruke, pa to ti je. Zato je i položio ceo fakultet odjedared, i to ne napuštajući zavetrinu doma svog: da mu knjige usput ne poispadaju, grehota je.
Kako god, posle je Vučić ipak izašao iz Predsedništva, i to čim su demonstranti zamakli ka znamenitoj policijskoj stanici. Ima i taj snimak, sve se jasno vidi: predsednik prolazi kroz vrata i kaska nekoliko metara do automobila, maša se za njegova vrata i tu zastaje. Zašto? Pred zgradom Predsedništva je ostalo nekoliko desetina najdokonijih demonstranata, mahom bezopasne starčadi koja se verbalno obrušila na Vučića nazivajući ga lažovom i sličnim imenima kakva se obično nadevaju bivšim simpatijama koje su vas razočarale i izneverile (ili vam pokrale penzije). Sve u svemu, toliko bedno da ne doseže ni do rutine, najnižerazrednija forma političkog folklora, nešto na šta se ni jedan predsednik države – ma šta države: ni opštine! – ne bi uopšte obazreo, nego bi prošao pored toga ne udostojivši ga ni traga facijalne ekspresije koja ukazuje na prisutnost duhom, kamoli na nešto iznad toga. Jer bi, uostalom, i svakom opštinskom ćati, kamoli državniku, bilo jasno da tu nema baš ničega za njega, da to po prirodi stvari nije njegova liga, čak ni njegov sport. Vučić, međutim, zastaje i prilično dugo „sluša“ pogrde, ne skidajući onaj ironično-superiorni izraz lica koji mora da je zapatio još negde pred kraj osamdesetih nadgornjavajući se sa konkurentskim bilmezima po navijačkim tribinama, povremeno nešto govori što se ne čuje baš najbolje, zatim tronuto procedi „želim vam sve najbolje“ i napokon uđe u automobil. End of the show.
Šta nam Vučić poručuje ovim diletantskim igrokazima poput šahovske partije bez pobednika ili nadmenog „suočavanja“ s demonstrantima kojih de facto više nema? Ono isto što besomučno ponavlja otkad se popeo na Srbiju, nameran da joj se ne skine s grbače dok mu ne dosadi ili dok njoj ne dojadi, s tim da ovo drugo ne dolazi u obzir: poručuje nam da se ne plaši ni nas ni sebe samog ni ogromne vlasti i odgovornosti koju je preuzeo na sebe, pa makar mu ova bila i deset brojeva prevelika, makar u vlastitoj koži izgledao kao nadobudni klinac koji je maznuo ćaletovo odelo, obukao ga onako ogromno na svoje žgoljavo telašce pa ga sad vuče po tepihu kao krpu.
Dovoljno je strašno što se taj čovek toliko boji svega i svih (mada bi se trebao bojati jedino sebe i tragično prevelikog zalogaja koji je zagrizao) da mora stalno da samog sebe hvali koliko je hrabar i neustrašiv, sramoteći se do potpune odvratnosti, jer to što on stalno radi, znate, to se ne radi nikada i nigde, jer je to toliko odbojno i ispod najnižeg zamislivog nivoa da se toga čuvaju i živopisni diktatori sa egzotičnog toplomorskog ostrvlja. Normalno socijalizovan pojedinac to shvati i zauvek nauči najkasnije s krajem adolescencije. Ovaj – nikada. Ali, ima i nešto još tragičnije: svi strahovi Aleksandra Vučića savršeno su bespredmetni. Sve što se od subote naovamo događalo zapravo je trebalo da mu pokaže kako je savršeno siguran tamo gde jeste, jer za njega ne rade samo ovi što bajagi igraju šah s njim, nego i ovi što bajagi hoće da ga „ruše“, ali tako da njegovu (is)praznu statuu samo učvrste na njenom mestu, onom na kojem se svih ovih godina tresla kao prut.
