Kao grom iz vedrog neba došla je ideja potpredsednika Stranke slobode i pravde Borka Stefanovića da se izborni cenzus vrati na 5%, a da za koalicije bude stepenasti cenzus (svaka stranka u koaliciji bi podizala cenzus za 2%). Pored toga, predložio je i više izbornih jedinica za parlament uz proporcionalni sistem (što smo imali 90-tih) kao i uvođenje neposrednog glasanja za gradonačelnika.
Uz takve izborne uslove, u Parlament bi ušli samo koalicija oko SNS-a, koalicija SPS-JS i koalicija u kojoj je SSP (uz par manjinskih poslanika). Sve ostale stranke/koalicije bi ostale ispod povećanog cenzusa.
Po D’Ontovoj formuli mandati se raspoređuju tako da najjača stranka ima najviše koristi od glasova stranaka koje ne prođu cenzus i nema nikakve dileme da tako nešto odgovara najviše vladajućem SNS-u.
Kada je Vučić neposredno pred izbore 2020. godine smanjio cenzus na 3% to je uradio u nameri da „namami“ stranke da i pored pretnji bojkotom izađu na izbore, iako je znao da će ga dugoročno koštati gubitkom poslanika. Takva odluka se na ovim izborima Vučiću i obila u glavu, jer je uz cenzus od 5% mogao sam da ima apsolutnu većinu u parlamentu, a ovako je prinuđen da uzme SPS ili neku drugu stranku u koaliciju. Uz to je i na jedvite jade ostvario većinu u Beograda, a i tu je mogao da ima apsolutno većinu.
Nema sumnje da bi u iole regularnim političkim uslovima u Srbiji povećani i stepenasti cenzus imao smisla, jer preterana fragmentacija u Parlamentu ima čitav niz negativnih posledica. Ali u uslovima ogromne dominacije jedne stranke, bez regularnog pristupa medijima sa nacionalnom frekvencijom, uz više nego ograničena materijalna sredstva za rad stranaka, takav predlog je bespredmetan pošto bi ugušio politički život.
Očigledno je da SSP kao stranka sa najviše novčanih sredstava (a i sa najvećom prisutnosti na opozicionim televizijskim kanalima) računa da će i dalje dobijati najviše opozicionih glasova. Povećani cenzus bi uz to primorao sve druge koalicione partnere SSP-a (DS, PSG) da sa njima „večno“ ostanu u koaliciji pošto bi teško mogli samostalno da dođu do 5% glasova (sa izuzetkom Narodne stranke koja je definitivno raskinula sve veze sa njima).
Teško da bi bilo koja stranka danas uspela ta pređe tako visok cenzus, pa je očigledna namera SSP-a da propadnu sve ostale opozicione stranke koje ne izlaze sa njima na izbore (čak iako će Vučić od toga da ima najviše koristi).
Upravo u tome je i opasnost za demokratiju u Srbiji. Već imamo de fakto gazdu cele države, a uz usvajanje ovakvog predloga dobili bi očigledno jednog gazdu opozicije.
Da je vlast iznela predlog da se poveća izborni cenzus, sve stranke bi listom skočile protiv toga i u pomoć bi pozvale i strane posrednike. Druga stvar je ako to traži, kako iz SSP-a sami vole da se hvale, najjača opoziciona stranka. To otvara vrata Vučiću da oberučke prihvati takav predlog i da onda, zašto da ne, i održi te vanredne izbore za Beograd (a možda i za Srbiju) koje je navodno obećao Đilasu.
Krene li vlast posle konstituisanja Skupštine u povećanje cenzusa, biće više nego jasno da postoji politički dogovor između Vučića i Đilasa, koji će dovesti do novih izbora. A onda se otvora prostor i za „veliku proevropsku“ koaliciju sa de fakto jednopartijskim Parlamentom, u kome bi se pored njih (možda) našao još samo SPS.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
