Kad će više ta Evrovizija, da i to oposlimo, pa da se polega?
Ana Đurić, kojoj u pasošu ne piše da je Konstrakta, otišla je u Torino da tamo pokori Evropu ili da časno pogine na bojnom polju za… ne zna se tačno šta. Kako god, ako rasturi, pa i pobedi, svi ćemo biti Z-adovoljni; ako načisto propadne, mnogi od nas biće Z-groženi, a neki kanda i Z-luradi, Z-ar ne?
A i jedno i drugo, ako ćemo pravo, bilo bi sasvim logično: ono prvo zato što je Konstraktina pesma, koncept, nastup… ma, sve živo, sjajna suprotnost svemu onome što Pesma Evrovizije inače jeste, a ono drugo – hm, pa iz istog tog razloga. Šljokičavi paunovi Evrovizije i njihovi obožavaoci retko pljuju u bunar iz kojeg piju vodice. Dolazeći iz jednog paralelnog muzičkog i uopšte estetskog kosmosa, među taj svet Konstrakta se spušta kao sa druge planete. I sasvim je svejedno što se, takva kakva je, u Torino prizemljuje baš iz Srbije.
Oh, ili možda nije? Možda se u svetu kakav je kremaljski despot kreirao 24. februara ujutru, a mi mu od tada svakog dana pomažemo na razne načine da dovrši svoje (ne)delo, i od jedne nesumnjivo vanzemaljske pojave traži sertifikat geografskog porekla, a potom i dokaz moralno-političke ispravnosti? Koji se utoliko strože i nepoverljivije procenjuje ako je samo njeno poreklo, hm, ne baš od uglednog soja? A u kontekstu “ukrajinske” epohe, Srbija je iznova svojevrsna zemlja-parija, unapred osumnjičena za svaku moguću podršku pomahnitalom tiraninu i njegovim eskadronima smrti iz dalekih tajgi. Ako imate neki problem s tim, ne krivite za to ni “Evropu” ni šaškavu beznačajnost zvanu Pesma Evrovizije, nego pogledajte oko sebe, a možda i u sebe.
E, to nas dovodi do “merituma stvari” u ovoj priči. Konstrakta je, Z-namo svi, umalo postradala na gubilištu nove forme političke korektnosti zato što su joj kojekakvi vidovnjaci i posednici Trećeg oka u scenografiji nekog od predevrovizijskih spotova detektovali stočiće u obliku latiničnog slova Z, što je, jelte, protumačeno kao suptilna (e, baš!) proputinovska poruka, kukavičje jaje koje su Z-li velikosrpsko-velikoruski nacionalisti hteli da podvale i proture devičanskoj Evropi, i to na njenom bunjištu. Pa je od Konstrakte Z-atraženo da se ili jasno ogradi od tih stočića i ostale neprimerene skalamerije, ili da – ako odbije da triput se odrekne Satane – bude diskvalifkovana unapred, da ne bi sablaznila naš hiperosetljivi kontinent tamo u Torinu.
I, šta je onda bilo? Stočići su povučeni, a možda i ritualno spaljeni, Konstrakta se na priču osvrnula superiornom ironijom, po nekim mišljenjima možda i odviše superiornom a premalo konkretnom, i valjda je na celu jednu apsurdnu priču stavljena tačka, mada sam siguran da je za mnoge to tek Z-arez, pa će sada kao Z-apete puške vrebati sledeću priliku da je sačekaju na krivini.
Tugaljivost ove priče je u tome što je Konstrakta samo kolateralna šteta jednog “ludila udvoje” u kojem ni na koji način nije sudelovala niti za njega može snositi bilo kakvu odgovornost, i što je vrlo verovatno da neće biti ni jedina ni poslednja na toj giljotini kraj koje se okuplja pravednička sajber gomila, uglavnom podjednako odbojna i kad je slučajno na ispravnoj strani, i kad je namerno na pogrešnoj.
Naprasni obožavaoci slova Z uistinu su manekeni i širitelji jedne osobito nastrane i odvratne demonologije, fascinirani su nasiljem i zlom, i zapravo (dobro: Z-apravo) najbliža su duhovna i moralna braća i sestre savremenih obožavalaca slova U, tamo s one strane tragikomičnog batrovačko-bajakovskog limesa (o čemu sam, izvinjavam se, pisao na vreme, pa neću iznova razrađivati stvar). Ima takvih svugde širom dunjaluka, ali ih je proporcionalno u Srbalja baš nezdravo mnogo; svakako mnogo više nego drugde, ne računajući Rusiju i verovatno Belorusiju. Zašto je tome tako, to valjda može dokonati svako ko prethodnih tridesetak godina (mada su koreni toga opakog poremećaja još mnogo stariji i dublji) nije uistinu proveo na drugoj planeti. I za to nema nikakvog smisla kriviti bilo koga drugoga: to je ekskluzivno domaća bolest, i ovde je valja i lečiti – ako ima ikakve nade. I svako sveže napandrčeno Z po ulicama naših gradova jeste naša sramota i jeste vulgarni, opsceni otisak đavoljeg kopita, u to nema ni najmanje sumnje.
Čega je, međutim, izraz brižljivo uzgojena paranoja koja vidi Z i tamo gde ga nema, ili ga ima, ali u svojstvu jednog sasvim običnog i neškodljivog slova abecede? U “globalnijem” kontekstu, bio bi to izraz pomahnitale političke korektnosti koja je ionako odavno postala lek gori i teži od bolesti; u nešto lokalnijem, tj. regionalnom, izraz sitnog šovinizma kojem je svako Z, stvarno ili umišljeno, dobro i drago jer tobože dokazuje njegovu unapred sročenu rasističku Zlomisao. I to smo, uostalom, već gledali, kroz one koji su videli Z-rnce U oku brata svoga U obliku slova U i tamo gde ga je zaista bilo, i tamo gde su ga samo oni videli, jer su duboko u svojoj Ušljivoj nutrini želeli da ga vide.
A što se Umetnice tiče, ona stvarno mora biti Zdrava. Pre svega u duhu, što Konstrakta i jeste. Bože Zdravlja, a sve drugo je samo pena dana. Hajde da i to čudo s Evrovizijom prođe, pa da Zemlja ponovo grUva!
