Stepen slobode medija u jednom društvu ne meri se po onome o čemu mediji pišu već po onome što prećutkuju. U tom smislu čudi da je Srbija pala za samo 13 mesta na svetskoj lestvici kojom se meri sloboda medijskog izražavanja: ovde ćutanje o nekim temama postaje toliko glasno da je zaglušilo javni prostor, a neka logična i konkretna pitanja o učinku vlasti prenose se šapatom i po društvenim mrežama gde anonimni pojedinci postaju kontrolori zbivanja.
U traganju za dokazima o cenzuri niko neće stići daleko. Ali u traganjima za dokazom da se medijski svet zastrašuje i da se njim manipuliše i da u tim „malim, prljavim igrama“ vlastodršci i te kako učestvuju našlo bi se i bez posebnih forenzičkih veština – dovoljno tragova za nepočinstvo medijske diktature.
Ali, problem je u tome što nema ko to da traži. Nisam sklon, zahvaljujući pozamašnoj kilometraži u ovom poslu što izaziva ponekad nedelotvorni cinizam kao posledicu umora i raznih razočarenja, da se zamlaćujem nekim naučnim metodama, zasnovanim na anketama, analizom sadržaja i drugim tricama i kučinama, ali moja mrzovoljnost nije razlog da se time ne bavi neko ko to ume i ima volje.
I površne „trice i kučine“ pokazaće da u tom medijskom dimu ima vatre, ali to je bilo od kad je sveta i biće ga dok je veka. Kad je Marko Antonije preuzeo vlast u Rimu, tražio je da mu donesu Ciceronov jezik probijen ekserom, a pošto dželat nije znao kojom rukom je Ciceron sastavljao svoje govore o Antoniju, doneo je, za svaki slučaj, odsečene obe šake.
Vlast bi odvajkada blagoizvolela da se o njoj najlepše misli, piše i govori, a naše je, barem bi tako trebalo da bude, da štitimo javni interes prodajući usput svoju robu na tržištu koje, pravo da vam kažem, jedva da postoji i vrlo je kontrolisano, u marketinškom smislu, od ovih koji bi voleli da budu najbolji i najpametniji.
Evo, samo ovlaš o čemu se ćuti u poslednje vreme: kako je došlo do tuče i premlaćivanja brata Aleksandra Vučića, gde su detaljni urbanistički planovi za „Beograd na vodi“, šta se dogodilo sa ispumpavanjem vode iz polja „Tamnava“ i koliko je tu posle svih muljanja ostalo vode i mulja…
Mogao bih dugo da nabrajam, ali ovo su tri markantna primera guranja javnog interesa pod tepih ličnog i grupnog interesa, tema o kojima neće biti, za sada, medijske, javne rasprave niti nekih novih informacija koje bi pomerile našu spoznaju o onom što se dogodilo, jer je vlast dovoljno zastrašila svakog ko bi u to dirnuo.
Ja to vidim kao diktaturu zasnovanu na uterivanju straha u kosti i dugoročno to je opasnije od svake cenzure koja bi, ako hoće da bude efikasna, morala da počiva na nekim jasnim pravilima, dok je diktatura nad medijima sva u aluzijama.
Pošto sam mrzovoljan, kako rekoh za samog sebe, „trice i kučine“ prepuštam drugima – dakle dokazivanje, argumentaciju i ostale akribije novoizmišljene mediologije – a meni dopustite da kažem nešto što nije na spisku za „utisak nedelje“ a u malo vulgarnoj interpretaciji glasi: većini mojih kolega, glavnih urednika i vlasnika medija pogled na stvari je neprirodno ograničen jer su zabili glavu u Vučićevo dupe!
