Kad vlada ode na letnji odmor, eto prilike da proverimo kako nam ide bez nje. Da li vam, dakle, stvarno nedostaje vaš nadležni ministar koji je ovih dana nedostupan? Je li sve stalo ili, baš naprotiv, osećate kako lakše dišete i manje strepite čim vidite leđa Nataši Mićić? Ili ne primećujete nikakvu razliku, što bi značilo da ste se uspešno skinuli sa politike?
Ima dovoljno nas baksuza kojima je gledanje šta vlasti rade u opisu posla. Trebalo bi da ih ne puštamo iz vida, da znamo sve šibicarske trikove, da obaveštavamo neupućene čim primetimo nešto sumnjivo i da nismo, javno ili tajno, deo iste ekipe. Dakle, ako dobro pazimo, neće nam vlast podvaliti, a ako mi ne podvaljujemo, ljudi će nam verovati i znaće za koga da glasaju.
Da li je ovaj sistem u Srbiji uspostavljen? Slagaće ko kaže da jeste, odnosno da nije. Da jeste, ne bi bilo afera, pošto bi svako znao da nema mnogo šansi da negde skloni vreću tuđih para. Da nije, ne bi se takve stvari provaljivale i ne bi ministri i visoki činovnici podnosili ostavke. Ova vlada možda nije najbolja moguća, ali treba priznati da reaguje na pritisak javnosti, da od medija više zazire nego što ih kontroliše, da svi uče svoje nove uloge i da se stvari ipak popravljaju.
Kad, na primer, vlada tvrdi da nije bilo prepakivanja šećera, a neko iz Otpora tvrdi da jeste, da ima dokumente i traži ostavku nadležnog ministra, pa ministar ode da razgovara s tim ljudima, šta god da iz toga na kraju ispadne jasno je da je svako uradio sve što je trebalo. Ako je neko pretio tom otporašu, to je svakako nedopustivo. Ako nije, a on priča da jeste, i to je prljavština. Osim toga, ako Otpor postaje politička stranka pa pokreće ovakve optužbe i afere iz promotivnih razloga, to neko treba da im nabije na nos. A ako vlada laže oko šećera, to će se izvesno saznati i neko će nečim da plati.
Ali, čini mi se da sve ove priče i skandali interesuju sve manje ljudi, što neko shvata kao izraz razočaranja i apatije, kao da je jedino normalno da se svi samo bave politikom i da zemlja bude u stanju permanentnog revolucionarnog meteža. Hoću da kažem da je bilo krajnje vreme da se od politike odmori svako ko sebi to može da dozvoli. Ima suviše mnogo poslova koje smo zapostavili, koji ne zavise od vlade, ni od ove ni od neke buduće.
Evo primera na koji sam nabasao ovih dana. Jedna moja prijateljica, koja tokom devedesetih valjda nije propustila nijedno protestno okupljanje, sada jednako predano sakuplja otpatke u sopstvenom dvorištu i usput vaspitava komšiluk. Na svim spratovima svoje zgrade zalepila je molbu sa spiskom stvari koje ne treba bacati kroz prozor. Tu su plastične kese, pikavci, potrošeni upaljači, upotrebljeni štapići za uši, vata posle skidanja šminke, prezervativi, novine, tetrapak ambalaža od jogurta, bilo koja ambalaža, hleb (koji samo sakuplja buba-ruse jer ptice ne sleću u dvorište zbog mačaka koje inače ne jedu hleb) itd.
Elem, kao što reče Volter, valjda i sam zasićen proizvodnjom istorije, ajde da malo okopavamo sopstvenu baštu. Ako vam se čini da zagovaram opštu demobilizaciju, u pravu ste, ali to nije stvar uverenja, nego procene da je sezona velikih, masovnih podviga prošla. Ako vam je žao mladih koji neće imati svoju „revoluciju“, prisetite se pa im priznajte da sve ono i nije bilo baš toliko romantično kao što se priča.
Veliki protesti i pobune ne mogu se izmisliti i organizovati ako za to nema dovoljno ubedljivih razloga. U dogledno vreme ovde ih sigurno neće biti i što se toga tiče vlada može da bude spokojna. Ne vidim da bi neko mogao pokrenuti stotine hiljada ljudi da bi se iznudili vanredni izbori. Prosto, malo ko će poverovati da sve ide toliko loše da mora biti zaustavljeno smesta jer će sledeće godine biti prekasno. A opet, ako vlada gubi podršku naroda, onda će njene izborne šanse dogodine biti jako slabe.
Ovo je, čini mi se, ipak pretežno unutrašnja stvar političkih profesionalaca, onih koji su lično zainteresovani. Ne vidim da će se na izborima doći do nekih krupnih rešenja i raspleta nečega što se tiče svih nas, bilo da se oni održe ove ili sledeće godine. Ni ljudi koji su danas na vlasti ni oni iz opozicije ne mogu ništa važno da pomere i ubrzaju bilo u dobrom bilo u lošem smeru. Ova zemlja sada je približno onakva kakvi smo mi sami, a i vlada, ova i svaka buduća, biće po našoj meri.
Sve i kad bismo menjali vladu svakih šest meseci, ne bismo dobili ništa osim političke histerije. Ali, ovo nipošto ne znači da bilo ko treba da gleda kroz prste bilo kome. Ova vlada imala je sumnjiv legitimitet još za Đinđićevog života, da bi zatim zaslužila i dobila pohvale za obračun s podzemljem, a posle je bilo grešaka, oklevanja i afera. Ona sada opstaje možda najviše zahvaljujući spoljnoj podršci, ali ni ta podrška nikako nije zajamčena i bezuslovna.
Bilo bi svakako bolje da je vlada popularnija u zemlji nego u svetu, ali bilo bi i po opoziciju bolje ako bi umela da pokaže neku vlastitu vrednost i ako bi prihvatila utakmicu u reformama, umesto što deluje kao da bi menjala taj jedini mogući kurs. Ali, to su nijanse. Ako niste jedan od njih, ako ne pretendujete na kakvu funkciju, onda to nije vaša bašta i nema razloga da virite preko plota i da se sekirate ako je tamo kod njih malo zapušteno.
