Zašto se Slovenac ne rasteže kad se probudi?
– Da ne bi prešao granicu.
(Vic dana, „Kurir“, 1. 3. 2005)
Antropologija, etnologija i srodne čovekoproučavalačke nauke odavno se bave društvenom, kulturalnom, „epohalnom“ uslovljenošću smeha i „smešnog“ jerbo je mnogo puta potvrđeno da se o jednom društvu i ljudima koji ga sačinjavaju – i koji nastoje da žive, da se konfirmiraju i konformiraju unutar preovlađujućih vrednosnih matrica – može saznati mnogo toga na osnovu dominantnog shvatanja humora u njemu. Štono bi se reklo – reci mi šta te zasmejava, i reći ću ti ko si. Okej, kako bismo onda „mi“ prošli u ovakvom odmeravanju? Evo, baš se ovih dana nadiglo nešto (opravdane) dževe oko nečega što bi trebalo da je vic, a što je objavilo nešto što bi navodno trebalo da su novine, a što se zove „Nacional“; Ono Nešto glasi ovako: „Kakva je sličnost između jabuke, breskve i crnca? Svi su lepi kada vise na drvetu.“
Tja. Humor je područje anarhoidne slobode, u njemu ne važe, ne mogu da važe i ne treba da važe principi „političke korektnosti“; utoliko, nemojmo se lagati, ima i „šovinističkih“ i sličnih viceva koji su „smešni“; međutim, tvorevine poput ove o dvonožnom Čudnom Voću koje se klatari na vetru obešeno o debelu granu nemaju veze s tim: radi se o najobičnijem iskazu nepatvorene mržnje, bez ironije, subverzije, bilo kakvog proplamsaja Duha. O izbruhu čistog, jakog a ipak inferiornog i nižerazrednog Zla. Otuda to naprosto nije „duhovito“ čak ni u najuvrnutijem i najperverznijem mogućem tumačenju te reči; ili, ako hoćete, duhovito je tačno onoliko koliko bi vam se činilo baš vickastim i zgodnim da vam neko – razonode radi – metalnom štanglom rascopa glavu.
Stvari s narečenim paravickastim nusproduktom su dakle jasne, i da je ovo Država, oni koji su ga objavili imali bi ozbiljnog posla sa Zakonom. Baš zato je mnogo podsticajnije pozabaviti se drugim vicem, onim navedenim na početku teksta. On naprosto nije „šovinistički“ u nekom strožem smislu, u njemu nema ničega kažnjivog po zakonu, čak ničega skarednog, pa ipak, baš ta i takva „benigna“ moronska pošalica otkriva mnogo više o jednom duhu mesta i vremena. I nemojte sumnjati da je većini lokalnih konzumenata taj vic „smešan“; on naprosto pronalazi pravu rezonancu u ovdašnjoj masovnoj svesti, u „srednjoj struji“ jednog uvreženog (ne)mišljenja o sebi i Drugome. On, drugim rečima, verno dočarava „psihogram“ postjugoslovenskog, postratnog, postmiloševićevskog, postapokaliptičnog, post… stanja duhova od Drine do Timoka, to jest ubogu i pretužnu anahronost pojmova, vrednosti i merila kojima se operiše, kojima se – sa izveštačenom nadmoćnošću plašljivca koji zvižduće kroz šumu – percipira i sopstvena i tuđa egzistencija.
Ono što nam vic poručuje jeste da je Slovenija nekakva smešno mala, minijaturna zemljica, koju mi, otuda, imamo gledati sa nekakve muškobanjaste visine, kaogod nekakve pubertetlije koje se u školskom WC-u nadmeću u disciplini „čiji je veći“. Mali problem je samo to što smo odavno izašli iz puberteta (ili nismo?!), a da i ne govorimo o tome koliko bi nam onda tek Luksemburg mogao biti smešan?! Jeste da je najbogatija država na svetu, al’ što je mala, da pukneš od smeha… To je, dakle, način da se „autoterapeutski“ kaobajagi prevaziđe (a zapravo zacementira) jedan kukavan kompleks, onaj koji je odmetnuta Slovenija nesvesno nametnula ovdašnjoj masovnoj svesti onda kada je bezobrazno odbila da propadne, štaviše lepo se razvila i uredila u svakom mogućem smislu, sve onako tragično lišena „naše“ kurčevite Veličine.
Greva naprej. Ustanovili smo da je Slovenija – za razliku od „nas“ – nepojamno mala, i da je to mlogo smešno. Pošto je takva kakva je, eto, siroti Slovenac ne sme ni da se ljudski protegne u postelji, eno ga već na granici i preko nje. Međutim, šta? Hajde da zamislimo tu situaciju, onako bukvalno: protegne se Slovenac koliko je visok i širok, hrupi ekstremitetima na sve državne granice, i šta onda usledi? Savršeno ništa. Nastavi da se meškolji i proteže do mile volje. Kako? Lepo: Slovenija je u Evropskoj uniji (svojevrsnoj Naddržavi) i ona takoreći više i nema granicu sa tri svoja suseda – Italijom, Austrijom i Mađarskom. Sa Hrvatskom granica još postoji, ali je sasvim „meka“ – Slovenci je prelaze samo s ličnom kartom – i čak će i u tom vidu biti ukinuta za par godinica. Što će reći da se „slovenačka država“ de facto proteže od Baltika do Atlantika – to što mogu i u SAD bez vize da i ne spominjemo – ergo, da su „granice“ već sada nešto veoma daleko i egzotično za Slovenca koji se kaobajagi usteže da se protegne u onom svom Krevetu Iz Vica. Na drugoj strani, ona „velika“ Srbija, em uopšte nije velika, em je uistinu „ograničena“ sa svih strana; govoreći u tim glupavim kategorijama iz naci-viceva, upravo je „Srbin“ taj koji ne sme da se protegne – ili će glavom ritnuti o Kelebiju, ili će stopalom zveknuti o Kumanovo! A to su, ispada, granice njegovog „orijaškog“ sveta. I to je pravi bilans Petnaest Ludih Godina: pokušavajući da se podsmehne Drugom, ne bi li lakše nosio sopstveno gubitništvo i autsajderstvo, onaj džandrljivi duh Palanke opet se sapleo o vlastitu senku i, sve onako padajući, zavrištao od smeha: gle, kako je onaj smešan, onaj mali tamo, u zrcalu, onaj što pada!
