Srbe u regionu ne smatramo dijasporom – šta to pod milim Bogom znači? Ja već na reč „dijaspora“ vadim pištolj kao ona slavna ličnost na reč „kultura“, svak ko se upoznao sa mojim sada već preopširnim opusom znade da mi je državina raspekmeženost naspram naših u belom svetu odvratna: otišao si u inostranstvo – ćao!
Daj tamo sve od sebe, nostrifikuj ako imaš šta, uči jezik, istakni se kao hard worker, zadobij preporuke poslodavaca, Srbiji nisi dužan da pomažeš ako ti tu u tuđini ne cvetaju ruže, ali se isto tako (pogotovo) ne nadaj ničemu iz Srbije. Otišao si – ćao! Sa potomstvom ako želiš divani srpski, upiši decu u KUD da uče naše igre, vodi ih u crkvu, ako SPC ima tamo filijalu, radi šta znaš, Srbija ima previše beskućnika, previše svojih bolesnih i gladnih građana da bi u inostranstvu plaćala učitelje ćirilice, veronauke i naše slavne istorije. Štaviše: i da nije ovoliko siromašna i propala, i kad bih joj preticalo ja bih bio protiv toga da se bolesno srodstvo između otišavših Srba i napuštene matice održava. Ako ijedno ministarstvo treba da se ukine to je ono za dijasporu, dijaspora je dosadni sentiment, a ako mi neko kaže da Srbija od dijaspore više dobija nego što u nju ulaže ja sam opet protiv: zašto da zloupotrebljavamo i dokle da varamo našu braću, sestre i bratučede vani?! Mi vama jednu priredbu na Svetog Savu (Svetosavski bal je omiljen naročito u Austriji i Nemačkoj: tim ljudima kad kažeš „bal“ oni odmah pomisle na Svetog Savu), a vi nama doznake i doznake, što Svetoj materi, što sirotinji, što iz bolećivosti što uz nos međunarodnoj zajednici kad ova kažnjava Srbiju; vi nama pošaljete pesto miliona evra, a koštate nas svega dvesta miliona! Ne želim na rasejanju ni da zarađujem niti da gubim, tako ja, ali Srbija da dva miliona evra za školu u susedne države, škola se nazove „Srbija“ a otvori je predsednik Srbije! Sad je otvorio konzulat u Herceg Novom odakle je znamenite reči i poslao u svemir (Srbe u regionu ne smatramo dijasporom!), pa šta se time hoće reći nego da su se okolne državice badava osamostaljivale, džaba su donosile ustave – dok u njima ima Srba sve su one tom uzvišenom supstancom povezane u jednu meta-državu na čijem je metačelu Boris Tadić. Time što Srbe u regionu ne smatra dijasporom naš predsednik poručuje susedima: niste vi pravo inostranstvo, niste prave države! Mislim, jeste prave, ali ste i pravije od drugih -imate tu ludu sreću da ste osrbljene! Građane Crne Gore Srbija je krnjeći svoj fond za specijalne namene blagopodsetila i na fini način podstakla da se na predstojećem popisu stanovništva izjašnjavaju kao Srbi te da ako Svevišnji ushedne postanu i većina u crnogorskom Zavodu za statistiku, šta bismo sa tom većinom ne znamo ni sami, ali okolne kneževine moraju utuviti da ideja o svim Srbima u jednoj državi nije umrla: postoji Savet svih Srba regiona, predsednik mu je predsednik Srbije, svi Srbi u jednom regionu, to je naš novi poklič, a sve zemlje u kojima ima Srba neka su vrsta Srpskog Komonvelta, ako budu htele da osnuju vlastite olimpijske igre – aferim! Svečano će ih otvoriti predsednik Saveta svih Srba regiona.
Prezaštićeni svedok
I dok vladar ne priznaje postojanje okolnih državica, njegov prethodnik ne priznaje buržoaski niti ma koji sud i neće se odazvati pozivu da bude saslušan! Umesto da ga ukore i nagovore da povuče tu hajdučku reč, akademici su se zavetovali se da će svojim telima napraviti živi štit oko Koštunice ukoliko država ustraje u bezobraznom naumu da ga sasluša. Bedem ljubavi im nije bio dovoljan nego će pravo doktora Koštunice na nepojavljivanje pred organima pravde braniti veličanstvenom peticijom. Na internetu se može videti neautorizovani transkript razgovora akademika i samog doktora sa Sinišom Kovačevićem: „U svojim dramama baviš se neodustajno srpskom patnjom i veličinom, ovde ti je i jedno i drugo, napiši peticiju a svako kome je srpstvo na srcu dotrčaće da je potpiše!“ Rečeno – učinjeno: „Osuđujemo kao nedostojan pokušaj da se Vojislav Koštunica poveže sa ubistvom premijera Zorana Đinđića. Na ovaj način se ne može narušiti ugled Vojislava Koštunice, već država samu sebe izvrgava ruglu. Pozivamo odgovorne državne vlasti da prekinu ovu nerazumnu kampanju protiv Vojislava Koštunice i da kriminalce traže i nađu među pravim kriminalcima.“ Proglas su prirodno prvi potpisali članovi SANU, ako iko ima vremena napretek to su oni, za njima su se, ali i za nadahnutim sinišinskim slovom ljubve, poveli dramski umetnici, pevači, izdavači sabranih dela ratnih zločinaca, specijalne penzionerke… Časni Amfilohije dao je peticiji međunarodni karakter, takođe ju je učinio narodno-crkvenom, fali samo Peter Handke da svojim potpisom razbije slatku jednoličnost ćirilice i da pravednu stvar podrži kao sin neslavenskog življa.
Ali i bez prijatelja Srbije na najboljem smo putu da usavršimo naš ionako savršen Ustav: osoba koja prikupi više od hiljadu tristo osamdeset devet potpisa podrške ne može biti pozvana na informativni razgovor. Normu će vremenom prihvatiti druge države, svaka će cenzus odrediti shodno svom najvećem prazniku, ali da je i došlo do nemilog događaja tj. hearinga, doktor bi se borio ćutanjem, istočnjačkom veštinom kojom je ponirao u dušu Aca Tomića i ovaj u njegovu, ili bi za branioca prihvatio Čavoškog pa bi njih dvojica stručno ispreskakali tužilaštvo i policiju: od transkripta bi S. Kovačević napravio dramu (gl. ul. Milan Gutović i Milovan Đorić), Ljiljana Lašić napisala bi libreto a Slađana Milošević muziku za operu zvanu jednostavno i nezaboravno „Koštunica“, kao „Ščelkunčik“.
