Ove nedelje Đoković i Jokić postali su šampioni sveta. Novak je i najbolji teniser svih vremena. Gledali smo ga na Eurosportu, a javni servis je ad hoc poslao reportera u Pariz kad već nismo mogli da makar Noletovo finale emitujemo na RTS-u. Slično je bilo i sa poslednjom utakmicom NBA plej-ofa, gde je Jokić posle dvostruke titule MVP-a i titulom MVP-a doigravanja osvojio titulu i šampionski prsten sa Denver Nagetsima. Ova dva šampiona su, svaki na svoj skroman način, pokazali koliko žele da Srbiju prikažu u najlepšem svetlu celom svetu.
Uslediće verovatno silne čestitke i pokušaji da se uđe u pobednički kadar. Najbolji komentar na ovu pojavu dao je Jokić kada je na konferenciji za štampu samo konstatovao kako ima gomilu poruka na telefonu pa će ih kasnije pregledati. Za mene je vest o jubileju Beogradske filharmonije, koja je ovih dana napunila 100 godina, takođe dostojna naslovnih strana i udarnih vesti. Mala Srbija jedna je od retkih zemalja koja se može pohvaliti stogodišnjom tradicijom i Filharmonijom priznatom širom sveta sa kojom, recimo, sa velikim zadovoljstvom nastupaju veličine poput Zubina Mehte.
Sve ove lepe i važne stvari zaboravljaju se onog momenta kada se u sport ili kulturu umeša politika. Na protestnim šetnjama poslednjih nedelja među građanima i među govornicima pojavili su se poznati dramski umetnici, različitih generacija. Mehanizam “toplog zeca” odmah je pokrenut, pa je Jelena Karleuša prva osula drvlje i kamenje po glumcima koji kritikuju vlast, a igraju u projektima koje finansira Telekom. Odmah posle toga u Skupštini su poslanici SNS počeli da ih nazivaju najpogrdnijim imenima, a vređanje je bilo toliko vulgarno da je čak i predsednica Vlade izjavila da je to pogrešno. Međutim, duh mržnje iznova je pušten u medije, a meta su glumci prikazani kao licemeri koji nikada nisu živeli bolje zahvaljujući Vučiću, a onda ga mrze i traže njegov odlazak. Gle slučajnosti, huligani su na tribinama opet zapevali pretnje Brankici Stanković preteći joj da će proći kao Ćuruvija. Ovde se, čini mi se, ne radi samo o klasičnoj medijskoj hajci, koja je poslednjih dana nastavljena na društvenim mrežama puštanjem klipa u kojem se taksativno nabraja pedesetak glumaca i glumica koji su “neprijatelji naroda”, kako insinuira ovaj anonimni nalog.
Posle spiska nepodobnih usledile su pretnje glumcima i njihovim porodicama, a ovim pretnjama se danas bavi policija. Javne ličnosti odavno su deo političkih kampanja i svaka vlast, pa i aktuelna, želela je da pridobije poznate i uspešne ljude. Uvek je bilo “naših” i “njihovih” simpatizera i promotera, ali smo danas u produbljivanju podela došli do tačke kada se i institucije smatraju privatnom svojinom. Telekom je Vučićev, pa je onda producent serija i filmova Vučić, koji daje pare glumcima i producentima. RTS je Vučićev, Pink je Vučićev, Prva i B92 su Vučićevi, pa onda na tim kanalima nema mesta nezahvalnim dramskim umetnicima.
Sve institucije u Srbiji smatraju se ne samo političkim plenom, već i vlasništvom aktuelne vlasti, koja onda nekome bude majka, a nekome maćeha. Dragi moji, ne zavaravajte se da će samo glumci biti medijski linčovani, vlast na isti način percipira “naše” i “njihove” lekare, za koje neće biti mesta u državnim bolnicama, imamo i “naše” i “njihove” prosvetare, koji su nezahvalni i viču “Vučiću, odlazi”, a nikada nisu imali veću platu ni bolje uslove za rad.
U ovoj fazi se otvoreno pokazuje da uništene i oslabljene institucije nisu u stanju da se odupru ovoj suludoj percepciji države u kojoj Vučić nije samo privremeni upravnik, već i vlasnik sa potpunom kontrolom. Zato u odbranu glumaca nisu stali ministarka kulture, direktor Telekoma i uprave institucija kulture, jer oni zapravo nisu oni koji odlučuju. Sve ingerencije su u Vučićevim rukama, a on će utišati medijsku halabuku samo da bi nam pokazao da to može. Plašim se da će zadatak svake sledeće vlasti biti demontaža ove nakaradne percepcije i prakse, da institucije služe kao nagrada za poslušne, koje će građane deliti na podobne i nepodobne, patriote i izdajnike.
Najpreciznija slika mentalnog stanja raspolućene Srbije jeste program televizije Informer. Novina je konačno dobila sliku, svojevrsni informativni rijaliti u kojem je glavni šef, urednik i vlasnik Informer tim DOO, odnosno Dragan J. Vučićević. Ovako izgleda svet Vučića i Vučićevića, na prenosima redakcijskih sastanaka koji izgledaju kao izborni štab u permanentnom zasedanju. Tu se definiše kako Srbija ima izgledati tokom današnjeg dana, ko su danas neprijatelji i izdajnici, a svaka vest je čista ekskluziva. Gledamo jednu medijsku papazjaniju, salatu od vesti, bez smisla, konteksta i svrhe osim da bude u službi aktuelne vlasti. Svakom profesionalcu diže se kosa na glavi od spoznaje da je medijski prostor još jednom dat ljudima koji nemaju ni znanja ni etike da ga koriste u službi javnog interesa. Sećam se kada je “Informer” započeo promociju novina deleći papirne kese sa rupama za oči pred koncert Beogradskog sindikata u Beogradskoj areni.
Ta doušnička anonimnost bezbednosnih entuzijasta zadržala se i danas, samo su pred kamerama i novinari i urednici skinuli kese sa glave. Ogromna je i nepremostiva razlika između Insajdera i Informera, mada vam možda zvuči slično. Hrabro, drage kolege i koleginice, nema šta, od danas slobodno možemo da se pogledamo u oči.
