Poslovica kaže da o knjizi ne treba suditi prema izgledu korica, a dodao bih da o TV seriji ne treba suditi na osnovu trejlera. Najbolji primer za ovo je serijal „Srce zločina“, čija se druga sezona trenutno emituje utorkom od 22 sata na RTS-u.
Prva sezona je obrađivala primere kriminala u Srbiji, po svemu nalik na slične emisije „crne hronike“ na drugim televizijama. Specijalci u akciji, dramatizacija uz pirotehniku i ćorke i svedočenja inspektora i svedoka. Priznajem, nisu uspeli da me zaintrigiraju. Međutim, sve se promenilo sa početkom nove sezone.
Urednik serijala je Veljko Medić, a aktuelni ciklus se bavi nerazjašnjenim zločinima iz perioda od 1994. do 2004. godine. Bio sam iznenađen kada sam video spisak „slučajeva“ koji su obrađeni. Najkraće rečeno, antologija najcrnjeg mraka devedesetih i ranih dvehiljaditih potpuno opravdava ime „srce zločina“, u smislu otkrivanja „srca tame“ ili tranzicionog horora u Srbiji. Lista slučajeva ili žrtava izgleda ovako: Dada Vujasinović, Radovan Stojčić Badža, Boško Buha, Zoran Todorović Kundak, Žika Petrović, sudija Nebojša Simeunović, Milan Pantić, Branko Bulatović FSSJ, gardisti Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević.
Svakako je prvo iznenađenje bio izbor teme u aktuelnom trenutku, jer uprkos vremenskoj distanci, iz emisije u emisiju se pokazuje da srž tog smrtonosnog „mehanizma“ još nije demontirana i da u značajnoj meri definiše i aktuelne političke odnose. Time se u određenoj meri ruši opštepopularna mantra o propasti Srbije od dolaska DOS-a na vlast, pa se, shodno tome, u medijima svesno stvara slepa mrlja veličine jedne dekade – famoznih devedesetih. Činjenica je, takođe, da se ubistva 2000-ih dešavaju kao posledica otpora promenama nakon 5. oktobra, a koja su kulminirala ubistvom Zorana Đinđića.
Dramska struktura svake epizode podrazumeva upoznavanje sa raspoloživim činjenicama, svedočenjima bliskih prijatelja žrtava, policajaca, veštaka i novinara koji su se bavili pojedinim slučajevima. Sagovornici koji su se odazvali pozivu autora su apsolutno relevantni. Imaginarni elementi su dramatizacije određenih situacija, samog čina ubistva i pojavljivanje misterioznog naratora, gospodina „nije mi jasno“ kojeg tumači Goran Šušljik. Njegova uloga je da saopšti ono što se nalazi u zoni konstrukcije (ili rekonstrukcije), dakle, ono što mogu biti mogući scenariji ili objašnjenja šta se u stvari dogodilo. Pri tome se gotovo uvek pojavljuje nekoliko mogućih verzija motiva, pa se gledaocu ostavlja da sam odabere onu koja mu se čini najverovatnija. Takođe, autor u svakoj epizodi poziva sve one koji su do danas ćutali, ili one koje će emisija inspirisati da progovore, da se jave autorima i pomognu da se ovi zaista gnusni zločini konačno razreše.
Istini za volju, samo sećanje na ove događaje predstavlja po mnogo čemu subverzivan akt. Nadalje, država je tih godina dozvolila da mafija preuzme mnoge važne pozicije moći i trajno inficira sve važne institucije sistema. Pokazalo se da čak i posle 5. oktobra nije došlo do suštinskih promena, naročito u oblasti ili delokrugu rada vojske i tajne policije.
Drugi nevidljivi akter serijala „Srce zločina“, pored mafije, jesu tajne službe koje su na ovaj ili onaj način upletene u sve nerešene slučajeve egzekucije. Paradoksalno je što se ovo dešava u doba kada se u igranim serijama aktuelne produkcije ponovo gradi nekakav imaginarni kult Bezbednjaka, Policajca ili Državnog službenika, koji drži glavu u torbi i žrtvuje se za svoju otadžbinu. „Srce zločina“ pokazuje da kada vlast odluči da te ubije, za to koristi tajne službe i kriminalce i gotovo sigurno ubice nikada neće biti pronađene.
Serijal raskrinkava i sramnu ulogu medija, koji služe da se javnosti zamažu oči gomilom spinovanih priča, jer nije dovoljno da vas vlast ubije, već će pokušati i da vas posthumno okrivi, da vas oblati i nakon toga učini sve da budete zaboravljeni. Ima li boljeg primera od sramnog suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije, koje traje duže od 20 godina i nedavno je ponovo resetovano i vraćeno na početak.
Uvek sam se pitao, kako ovakve emisije gledaju oni koji su u tim zločinima učestvovali, bilo kao nalogodavci, logističari ili izvršioci. Možda im autori ili mi, obični gledaoci, izgledamo kao gomila naivnih amatera, možda smo se upecali na njihove laži ili poluinformacije, ili se serijal ponekad ozbiljno približio novim činjenicama ili razrešenjima. Pitam se, takođe, da li će možda kod nekog od aktera, barem u poznim godinama, proraditi savest, pa će porodicama saopštiti istinu, ma kako grozna ona bila. Kakav to više interes može opravdati ćutanje trideset godina posle zločina? Jedino racionalno objašnjenje, ako se manemo moralnog idealizma, može biti pragmatična činjenica da učesnici ubistava dobro znaju da Služba radi po istom principu, odnosno da postoji kontinuitet ljudi i poimanja uloge tajnih službi u Srbiji.
To takođe znači da ta „omerta“, ili „zid ćutanja“ neće biti probijen, jer bi eventualni svedok mogao doživeti sudbinu neke od žrtava iz ovog serijala. Ne samo on, već verovatno i njemu bliske osobe. Zato je „Srce zločina“ za mene posebno jezivo gledalačko iskustvo.
