Koliko vrede naši podaci? Recimo da to zavisi od toga s koje strane te trgovine se nalazimo, da li ih kupujemo ili prodajemo. To je uvek važno pitanje kada krene turistička sezona, jer smo tada spremni da svoje podatke damo u bescenje zarad malo sporog ali besplatnog interneta, ako smo se zatekli u „neprijateljskom“ romingu.
Iako je roming u regionu jeftiniji nego što je bio, i dalje je nepreporučljivo nekontrolisano surfovanje, na šta smo navikli kod kuće. Još gore je ako putujete u EU (Grčka, Hrvatska) gde blagodeti jedinstvenog tržišta za nas ne važe, a cena lokalne SIM kartice sa malo brzog interneta košta kao pristojne letnje pantalone.
Neobično je da gotovo istu uslugu, pritom besplatnu, nudi maltene svaki lokal u koji sednete na espreso s tim da negde očekuju da se logujete svojim Fejsbuk profilom. Što je za privatnost invanzivnije nego da vam traže da ime, adresu i broj pasoša upišete u svesku za šankom da bi vam dali šifru. Na šta bi, verovatno, većina reagovala besno (eto ideje za socijalni eksperiment).
Da ne pričamo o tome da je kafanski vajfaj po IT higijeni ravan javnom toaletu, ali i jedno i drugo je neophodno kada smo u nuždi, naročito informacionoj.
Zato bi svaki grad koji bi da privuče turiste morao da razmisli o slobodnom vajfaju na celoj teritoriji u zamenu za login, kao što to već nude mnogi aerodromi u svetu, recimo.
Korist bi imali svi. Grad bi imao nikada bolji uvid u to koliko turista trenutno ima, do u glavu, i kakve su im potrebe. Ugostiteljima i drugim biznisima bila bi to prilika za direktan kontakt i dobru ponudu. A turistima mogućnost da se lako snađu, komuniciraju i imaju prijatno iskustvo. Jer bi ih taj sistem, nadamo se, štitio od rđavog sveta koji bi da ih na brzinu opelješi i zauvek protera.
Koliko to može da košta, zaista ne znam, ali bi se lako moglo utvrditi. Ako bi se grad sa operaterima dogovorio da na nedelju dana otvore pristup svima koji se uloguju mobilnim telefonom sa stranom karticom, onda bi se trošak rasporedio na sve zainteresovane koji bi da se u takvom sistemu reklamiraju, uključujući i sam grad (muzeji, koncerti, javna dešavanja).
Kome treba brže i jače, na internet mislim, mogao bi na licu mesta jednostavno to sam da doplati. Mada bi svakako turistu trebalo častiti ako vas reklamira na Instagramu i drugim medijima.
Ne verujem da bismo slobodnom internetu za putnike mogli da se nadamo u neko dogledno vreme, ali je nesumnjivo da će tako nešto morati da se dogodi. Potreba za informacijama, to jest naša navika da su nam uvek i svuda pri ruci, takva je da je odsečenost od interneta nenormalno stanje, a snalaženje da se do vajfaja stigne kakvo danas imamo ume da bude komplikovano. Najlošije tu prolazi domaćin, koji ne uspeva da iskoristi maksimum svojih potencijala prepuštajući stranim sajtovima da upućuju goste gde oni smatraju da je dobro. Što se njima plaća. Kada bi se samo taj novac uložio u turistički internet, profit bi bio kudikamo veći.
Ne znam kako vam ova ideja zvuči, ali svašta čoveku padne na pamet kada u tuđini očajnički traži „na šta će da se nakači“. Setiće se toga ako vas odmor odvede van dometa vašeg operatera.
