Srbovnicom protiv nesrbarine

Najveći problem s tim kad se dugo živi ovako (šta sad tu, znate vi dobro kako!) upravo je ta normalizacija nenormalnog: koliko god posedovao ili razvijao senzibilitet za tipične ludosti mesta & vremena, štošta će ti ipak promaći jer ćeš oguglati, nećeš ni registrovati neki zapravo sasvim očevidan Proplamsaj Ludila dok se baš čeono ne sudariš s njim. Evo primera: svi mi zapravo „znamo“ da već izvestan broj godina postoje nekakve kvote za „Srbe u rasejanju“ koji bi hteli da studiraju na ovdašnjim univerzitetima, pod istim (finansijskim) uslovima kao i domaći studenti. Ko se od nas – osim neposredno zainteresovanih – ikada upitao šta to zapravo i konkretno znači, i kako sve to uopšte izgleda? Šta, dođeš na neko Nadležno Mesto i kažeš: „Dobar dan, ja sam taj i taj, Srbin rasejan po svetu, i hteo bih da studiram ovde.“ Onda Nadležno Mesto kaže. „U redu sinko/kćeri, nema frke, samo tebe smo čekali, bujrum!“ Ili šta?

E, sada iz novina („Dnevnik“, 7. 8. 2006) saznajem kako to otprilike ide: kandidat ima svečano (usmeno) prisegnuti da je Srbin, tako mu Bog pomogao, i time stiče pravo da konkuriše za upis, smeštaj & ostalo pod povlašćenim uslovima. Nisu predviđene nikakve istražne mere, kandidat ne mora da dokazuje svoju ontološku utemeljenost, takoreći usidrenost u serbianhood, dovoljno je da se sam nazove Srbinom, Srpkinjom ili Srpčetom, sve ostalo je naša briga! Tja, nije li sve to baš dražesno? Mislim, šteta je jedino što se izjava ne daje pisanim putem, da ostane neki trag crno-na-belo i da posle ne bude „ja rek’o?! nisam rek’o, časti mi!“, a još bi bolje bilo da se na osnovu nje izdaje i nekakva potvrda o srpstvu, tzv. srbovnica. Uostalom, da je Šešelj Vojislav onomad imao takvu potvrdu ne bi ga huncuti provocirali glede njegovog tobože sumnjivog etničkog podrijetla…

Svrha izdavanja srbovnice je jasna: njeno vas posedovanje oslobađa plaćanja nesrbarine, tj. nameta na vilajet koji ima plaćati svaki uvozni student koji nije Srbin, još nije svestan da je Srbin, ili iz neke pizme neće da prizna da je Srbin. Muči me samo jedno: zašto da se stane na tako parcijalnom rešavanju problema? Zašto se posedniku srbovnice ne bi omogućio i jači popust prilikom kupovanja mesečne markice za javni prevoz, više bonova za menzu, a danas-sutra, kad diplomira, mogao bi sasvim legalno imati prednost pri zaposlenju ili tako već nešto, sve do prava prvenstva na grobno mesto, u dalekoj budućnosti. A? Nemojte mi samo reći da je to što predlažem sumanuto: ako vam ovo do sada nije bilo blesavo, nema razloga da se uzbuđujete ni nad bilo kakvim apdejtovanjem te vrle ideje po kojoj se kod nas posve legalno dele studenti na krvno povlašćene i krvno inferiorne.

Obradovaću se ako budem demantovan, ali koliko mi je poznato, niko nije – ni od stranaka, ni od nevladinih organizacija ili koga god već – javno postavio elementarno logično pitanje ustavnosti ovakve javne, otvorene, u propise unete diskriminacije na etničkoj osnovi. To što su u ovom slučaju diskriminisani stranci, a ne državljani Srbije, nimalo ne menja suštinu stvari: ne bih rekao da Ustav Srbije – ili ustav bilo koje zemlje koja nije sazdana na „rasnom“ principu, a takvih slabo ima nakon 1945 – dozvoljava takav tretman za bilo koga; kad bi bilo drugačije, podjednako bi bilo moguće i da se donese propis po kojem, recimo, strani studenti bele boje kože po defaultu imaju izvesna prava koja nemaju oni crne boje kože. Ovo bi čak bilo tehnički još lakše izvodljivo i daleko pouzdanije, pošto bi jedan običan pogled otklanjao potrebu za bilo kakvom Izjavom. Sva sreća da Majkl Džekson ne namerava da upiše, recimo, šumarstvo u Kragujevcu, pošto bi s njim moglo biti izvesnih problema i nedoumica, tj. slalo bi ga na komisijski pregled.

Ako vam sve ovo izgleda već dovoljno bizarno i strašno, treba da znate da još niste čuli glavni hit. A taj se zove – kako bi drugačije – Vuksanović Slobodan, i iz nekih je razloga ministar prosvete u Vladi Republike Srbije. Tog je ekscentričnog građanina dokona Beta priupitala šta misli o narečenoj problematici, pošto je zamijećeno da i neki ljudi koji, khm, teško da su Srbi, u poslednje se vreme tako izjašnjavaju zarad olakšica pri studiranju, a ovaj je – tradicionalno ponosan na svoju razbokorenu pamet – spremno odvratio ovako: „To je stvarno kuriozitet, da se ljudi koji nisu Srbi trude da postanu Srbi zbog studiranja. To može da bude samo kompliment. Ne verujem da bi se neko ko ne voli Srbiju, Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac predstavljao kao Srbin i dolazio da studira. Zašto bi neko studirao ako ne voli Srbiju?“

To vam je, dakle, ministar prosvete, pa vi vidite. Njemu je to, dakle „kompliment“, to da se ljudi na blesav način ponižavaju i dovijaju ne bi li staroj majci i ocu prištedeli koji cvonjak. Uostalom, ko im je kriv kad toliko „vole Srbiju“ pa su došli da studiraju baš ovde, gde će im neko tražiti Izjavu glede krvnih zrnaca? S druge strane, neću se začuditi ni ako ministar Vuxa, ozaren vlastitom spontanom genijalnom idejom, predloži novi kriterijum za popust glede studiranja: biće to pitanje „volite li Srbiju“, samo što ovaj put usmena Izjava neće biti dovoljna. A, jok – ima da se radi pismeni sastav! Ti mali, kosooki, nema prepisivanja! Pa ko zaradi bar četvorku, neka studira džaba, a ostalima želimo više sreće sledeće godine. To jest, ako ikada požele da se vrate ovamo, na mesto gde su spoznali da je ljubav jedna teška rabota sa krajnje neizvesnim ishodom!