Srbovanje, Kusti radovanje

Kakva su to vremena došla kad je postalo moguće da i predsednik najnacionalnije nacionalne institucije u Srba, zvane Srpska akademija nauka i umetnosti, bude proglašen – izdajnikom?! A dr Vladimiru Kostiću se, da se ne lažemo, zapravo dogodilo baš to, mada sam taj termin nije upotrebljen, makar ne javno, ali isto kao i da jeste. Ono, doduše, ako je bilo moguće da se za samog predsednika Republike Srbije kaže da je ništa manje nego ustaša (tako je Borisa Tadića nazivao onaj opskurni Nikolić Tomislav, za kojeg mi se sve nešto čini da sada i sam obavlja neku javnu dužnost), zašto i predsednik SANU ne bi bio izdajnik?

Enivej, dr Kostić je pripadajući mu maltretman (sve s predlozima za lustriranje i druge forme uvaljivanja u katran i perje) zaradio rekavši da drži kako je Kosovo za Srbiju neopozivo izgubljeno i da treba naći način kako ga „dostojanstveno napustiti“. Sama je ta akademikova tvrdnja spoznajno u rangu otkrivanja tople vode, ali imajte na umu da su kod nas najsubverzivnije baš one istine koje zapravo svi znaju, no je stvar malograždanskog dobrog vaspitanja da se prave da nemaju pojma o njima. Svaka fantazmagorija može da prođe, što je luđa to će bolje proći, ali ne dao ti bog da glasno i jasno kažeš nešto što je inače sasvim očigledno!

Ovo nas, pak, vodi drugoj neočekivanoj zvezdi prethodne nedelje, g. Kusturica Emiru, preduzetniku i selebritiju opšte prakse, ranije poznatom filmskom reditelju. Kusturica je kao gostujući govornik na slavljeničkom skupu vladajuće SNS rekao nekoliko toplih reči o ulozi mrske mu Britanije u srpskoj revoluciji, napomenuvši usput kako Srbija ne bi smela da „preda“ Kosovo, jer bi to bilo odustajanje od srpskog konstitutivnog mita, a bez tog mita smo (ko? Pa, „mi Srbi“!) niko i ništa, ostajemo sirci tužni bez identiteta, kao kad bi Amerika ostala bez Holivuda. Pa je onda britanski ambasador demonstrativno napustio salu, pa su ga posle dozvali da se vrati, pa je Vučić manirom šefa sale izglađivao situaciju, pa je na kraju kolateralno nagraisao glodur „Danasa“ Zoran Panović, jer je zdravorazumski primetio da je sve to ordinarna predstava za raju, jerbo je Vučić morao znati da Kusturica sigurno neće govoriti „proevropski“. Što će reći: a za čije babe zdravlje ga je zvao ako nije hteo da čuje to što je čuo? SNS je rešio da te reči protumači preglupo doslovno, kao da je E. K. tobože davao tekst svog govora Vučiću na uvid unapred, što je poznati demagoški parapolemički metod kada demantuješ nešto što niko nije ni tvrdio.

E sad, „polemisati“ ozbiljno s Kusturičinim sledom reči tek je zaludan posao: nije on to ni rekao da bi imalo nekog smisla, nego da dobro zazvuči onoj publici kojoj se inače obraća, u svakoj domaćoj prigodi. Kakav mit, kakvi bakrači, ko uopšte hoće da Srbiji oduzima mitove, i kako se uopšte mitovi nekome kradu ili otimaju? Ovde imamo problema s mnogo konkretnijim i ozbiljnijim istorijskim problemom, a tu ova vrsta nagvaždnja samo kobno odmaže. A tek taj Holivud – šta li je pisac ‘teo da kaže?! Holivud nije mit nego industrijska zona smeštena na obodima Los Anđelesa, Kalifornija. Na simboličkoj i svakoj drugoj ravni, susret „kosovskog mita“ i američkog Holivuda u Kusturičinoj rečenici imaju mnogo manje smisla nego susret kišobrana i šivaće mašine na operacionom stolu. Da li Kusturica to stvarno ne razume, ili pak dobro zna, no se pravi Toša isterujući svoje opsesije, kaprice i neku svoju „agendu“? Pravo da vam kažem, baš me briga, njegova stvar. Važno bi samo bilo nekako zaštititi Srbiju, ako se ikako može, od ponovnog potpadanja pod vlast ovakvog jezika i mišljenja.

Što se Kusturice tiče, čovek je ionako mnogostruki recidivista, i rekao bih da tu ne treba gajiti nikakve nade. Setite se onih „miševa“ sa Koštunica-Nikolićevog mitinga zvanog „Kosovo za patike“, ili govora na otvaranju Sterijinog pozorja… Ili, uostalom, manje-više bilo čega što politički ocrtava njegov javni lik u prethodnih dvadesetak godina, sve otkad je ono Kusturica odlučio da bude patriota, i to baš srpski. U prelaznoj fazi je, doduše, bio „jugoslovenski“ patriota, ali cvrc, to je ona vrsta tranzitnog nadrijugoslovenstva kojoj je, šta znam, Blagoje Adžić prirodno bliži od Danila Kiša – čak i ako se u Kiša kune, a Adžića ne spominje.

Hoće se reći ovo: nepodnošljivo je više slušati Kusturičino bahato prozivanje izdajnika mitova njegove u zreloj dobi usvojene nacije i vere, sa svim što uz to ide. Ne pada mi na pamet da se pravdam bez povoda i da dokazujem predobro poznato i na mnogo većoj muci dokazivano, a to je da nemam baš nikakav problem s tim što se Kusturica zove Emir, a ne Marinko ili Sofronije, i što je odrastao i socijalizovao se u Sarajevu, a ne u Negotinu ili Rumi. On je sada građanin Srbije, a i Srbin je, ako tako kaže: „srpstvo“ ionako nije objektivno-naučno utvrdiva kategorija nego obična metafizicizirajuća magla. Ali, nevolja je u tome što ta neofitska pregrejanost stvara nezdravu atmosferu, u kojoj ti se lako može desiti da treba da se braniš od optužbe da nekako nisi „dovoljno“ ili „na pravi način“ ono što oduvek jesi, pa nikako da zadovoljiš visoke patriotske kriterijume likova kojima je sve to srbovanje nekako novo i zabavno, i baš im dobro ide s tim, kakoseonozove, srpsko-jugoslovenskim new age patriotizmom, borbom protiv davno izumrlih imperija ili nezavisnosti Kosova, protiv EU i NATO, za istinu o oklevetanom čika Putinu, ili šta je već đir po izvesnim beogradskim krugovima i rombovima.