Sramota koja traje devet godina

“Posada je najverovatnije doživela prostornu dezorijentaciju kao posledicu zamora, emocionalne prenapregnutosti i kompromitovanom funkcijom pažnje, usled čega ne uspeva da odredi položaj vazduhoplova u prostoru pomoću instrumenata. Prisustvo alkohola kod vođe posade i letača tehničara pojačava prethodne manifestacije“, sraman je zaključak komisije za osnovno ispitivanje uzroka pada helikoptera Mi-17 Vojske Srbije pre devet godina u njivi kod aerodroma u Surčinu.

Ono što je sigurno – za tragediju koja se desila 13. Marta 2015. godine nešto posle 22 časa kriv je ljudski faktor, ali ne pilot major Omer Mehić, kopilot kapetan prve klase Milovan Đukarić i zastavnik-letač Nebojša Drajić i Ivan Miladinović, već tadašnji ministarzdravlja Zlatibor Lončar i odbrane Bratislav Gašić. Krivi su i tadašnji nadležni operativnih centara RV i PVO i sistema odbrane i ključni čoveka za kršenje procedura, tadašnji komandant 204. avijacijske brigade, brigadni general Predrag Bandić. On je prekršio nekoliko pravila za koje vazduhoplovci smatraju da su sveta, jer su „pisana krvlju“ njihovih poginulih kolega.

U udesu su poginuli i lekar-anesteziolog bolnice u Novom Pazaru Dževad Lljajić, medicinski tehničar Miroslav Veselinović i beba iz porodice Ademović, stara pet dana, koja je prevožena kao hitan slučaj na Institut za majku i dete u Beogradu.

Davor Lukač/FoNet

Servilni brigadni geneneral

Šta se desilo tada: beba iz Novog Pazara je imala uput za bolnicu u Kraljevu, prevožena je sanitetskim kolima, ali je došlo do odrona na putu kod Bogutovca. Umesto da dođe vozilo iz Kraljeva i preuzme bebu, na inicijativu Lončara šallje se helikopter po Gašićevom usmenom nalogu Bandiću, koji je tad bio na godišnjem odmoru. U svojoj servilnosti, da bi se dodvorio ministru, Bandić mimo svih utvrđenih procedura zove operativni centar RV i PVO i naređuje let, preskačući komandanta tog roda generala Ranka Živaka i načelnika Generalštaba Ljubišu Dikovića.

Meteorološki uslovi te večeri ne da su bili složeni, nego nemogući za poletanje. Lončar je zahtev prvo bio uputio helikopterskoj jedinici MUP-a, koji su na to reagovali profesionalno i objasnili da je nemoguće izvršiti taj zadatak, pošto su meteorološki uslovi ispod minimuma,  pa bi se radilo o potencijalnom samoubistvu. I tačka.

Onda se obratilo vojsci, koja ipak sluša naređenja. Bandić preskače liniju komandovanja, naređuje. Helikopter poleće, Mehić je uspeo da sleti u Rašku, snimljen razgovor sa kontrolom leta pokazuje da je sve bilo u redu i u povratku – sve dok nije bilo reči o mestu sletanja. U Rašku sleće pod tim nemogućim uslovima na igralište kasarne, orijentiri su mu bile rotacije dvoje policijskih i jednih sanitetskih kola. Ukrcava bebu i zdravstvene radnike i kreće za Beograd.

Sve je bilo spremno za snimanje ministra

Na povratku, Mehić želi da sleti na Banjički vis, ali mu kontrola leta kaže da ne može, slaba je vidljivost. Pilot tad traži da ide na Batajnicu po ILS (sistem koji omogućava sletanje po instrumentima, bez vizuelne vidljivosti, a aerodrom Batajnica je opremljen time, plus što Mehić tamo poznaje svaki grm i krošnju stabla), ali mu kontrola ne odobrava i traži da ide na Surčin. Mehić ponovo insistira da ide u Batajnicu po ILS i opet dobija odgovor da mora na „Nikolu Teslu“.

Stručna komisija za ispitivanje uzroka pada helikoptera utvrdila je da je u poslednja dva minuta leta došlo do ključnih grešaka i nesporazuma između pilota i kontrolora leta koji „nemaju isti način razmišljanja i nisu naviknuti na zajednički rad“.

Teza o “alkoholisanosti posade” posebno je razljutila vazduhoplovce.  Svako ko je poznavao Mehića – probnog i pilota prve kategorije, osposobljenog za letenje i danju i noću, uključujući složene meteorološke uslove – zna da nije konzumirao alkohol.

Kako se ispostavilo, dete je nečijom odlukom moralo biti dovedeno u Beograd da ga ministar Lončar lično dočeka. Njegov dolazak sa svitom bio je već najavljen na heliodromu VMA, pa kada je doneta odluka da se ide na Aerodrom „Nikola Tesla“, onda je i upravi granične policije poslat takav dopis.  Kada se čulo da uslovi za snimanje nisu adekvatni, ekipe RTS-a i Tanjuga preusmerene su na Institut za majku i dete na Novom Beogradu gde je Lončar i stigao.

Mogući razlog za to je medijsko-politička sujeta – tog dana je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović pred kamerama pompezno „spasio“ oteto dete – sa pratnjom „slučajno“ zatekao na autoputu i krenuo u poteru.

Vučić ne da Gaišića i Lončara

“Gašića i Lončara neću da dam!“, izgovorio je posle udesa helikoptera Vučić. A tada njihove ostavke još niko nije ni tražio.

Gašić je i dalje minister, sada unutrašnjih poslova, Lončar se povukao iz politike, a onaj ko je najviše “profitirao” je Bandić. Posle tragedije poslan je za predstavnika Vojske Srbije pri NATO-u, a po povratku je postao pomoćnik ministra odbrane. Nakon penzionisanja prošlog leta pompezno se javno učlanio u Srpsku naprednu stranku i bio postavljen, sad kao civil, na istu funkciju.

Obeležavanje godišnjice

Godišnjicu pogibije svojih kolega obeležavaju penzionisani piloti i mehaničari, država se nije setila ni da postavi bilo kakvo spomen obeležje, kao što ni njeni predstavnici ne prisustvuju tom događaju.

Država je svoj odnos prema toj tragediji pokazala i time što je helikopter prodala kao otpad “na kilo” jednom vojnom otpadu kod Novog Sada. Da jedan vazduhoplovac nije slučajno video rep helikoptera sa evidencionim brojem, on bi završio potpuno samleven. Ovako, taj rep je spašen, otkupljen, i čuva se na bezbednom mestu da bi jednog dana, kad za to dođe vreme,  bio postavljen na mestu tragedije kao spomenik ljudskom bezumlju.