Somborska proba

Ne tako davno, početkom ove decenije, bilo je jako u modi da se piše o „partokratiji“ kao o najvećem mogućem političko-društvenom zlu koje je, eto, napalo i izjelo Srbiju kao kad filoksera napadne nedozrelo grojze. Niste mogli da se kvalifikujete za „kritičkog intelektualca“, kamoli za „progresivnog mislioca“, ako niste pridodali koju suvu grančicu na moralnu lomaču partokratije. Znajući gde živim i s kim imam posla, od početka sam bio sumnjičav prema tom trendu, zato što sam iz svega što se valjalo iza horizonta (a u čemu su se mnogi „kritički intelektualci“ rado podmetnuli kao poslovični korisni idioti) razabirao da nam se sprema nešto mnogo gore. I eno ga: stiglo je ubrzo, u svoj svojoj raskoši. Šepuri nam se po kući već preko pola decenije, razgaćilo se i raspištoljilo toliko da je preostalo još samo da nas istera iz vlastitog nam doma – sve drugo nam je već učinilo. A kako se zove to što nas je napalo? Bez brige, i za to nauka odavno ima ime, ne moramo ništa da smišljamo. To što nas mori zove se kakistokratija: vladavina najgorih.

Pa dobro, ali u čemu je fundamentalna razlika? Hajde da kažemo ovako: partokratija na kvarno prisvaja državu (i društvo), kakistokratija je otvoreno i siledžijski zarobljava. U partokratiji meritokratski princip, to jest načelo vladavine kompetentnosti jeste razvodnjen, relativizovan, odviše često dovođen u pitanje, ali nije razvaljen, napušten, ritualno spaljen. Miljenici vlasti dobijaju sinekure i mesta koja objektivno ne zaslužuju, ali pazi se na meru, i na to da bar tamo gde je stvarno važno, a i gde je jako osetljivo i vidljivo, na istaknutim mestima budu kompetentni ljudi. Okej, po mogućnosti „naši“, ali ipak – kompetentni, istaknuti, dostojni, dokazani u svom poslu. Uostalom, ako nije tako, sve brzo počne da se rastače i raspada: institucije, gradovi, saobraćajna, komunalna, medijska i svaka druga infrastruktura, kulturni standardi, svi stubovi uređenog društva. Gle, baš kao u Srbiji današnjih dana! Naime, kakistokratija ukida meritokratski princip čak i kao poželjni ideal, a kamoli kao obaveznu praksu, ne osećajući potrebu više čak ni da ga fingira. Poredak kojim dominiraju dobro „uvezani“ mediokriteti (a bar mestimično trpi i mnogo bolje od sebe) zamenjen je onim za koji je i mediokritetstvo nedostižan ideal. Zato se država Srbija rastače kroz totalnu dekadenciju njenih institucija, zato se srpsko društvo degeneriše kroz neograničeno divljanje svojih najgorih i najšetočinskijih elemenata.

Ono što nazivamo „građanski protest“ u dobroj je meri i pobuna protiv kakistokratije; odatle ono sveprisutno osećanje formulisano u iskaze tipa „Ne mogu više da ih gledam ni da ih slušam“. Ljudima je, dakle, pukla jedna specifična vrsta trpila: teško im je da mirno i krotko podnose svakodnevno vređanje i ponižavanje kroz revijalno šepurenje u prvim redovima države i društva ove nepregledne galerije nedostojnih, neznavenih, beslovesnih i uopšte ništavnih. Uostalom, zato je, iz te vrste poriva koji je konstitutivan za samo njihovo samorazumevanje, u prilog protestu ustala „akademska zajednica“: njeno bi dalje ćutanje zapravo bilo isto što i pristanak na samoukidanje.

Ljudi su, međutim, već pomalo zaboravili šta je bio svojevrsni uvod ili predigra u građansku pobunu (ne, dakako, u ključu teorije zavere, nego po sličnosti proizilazećoj iz naravi zajedničkog neprijatelja): bila je to pobuna dobrog dela glumačkog ansambla Narodnog pozorišta, pa i dramskih umetnika uopšte, izazvana odlukom beznačajnog i bezimenog upravnika NP da de facto smeni Željka Hubača, i promeni dramski repertoar NP u nekom „konstruktivnijem“ pravcu. Taj tipično kakistokratski manevar nije uspeo, ili bar ne u potpunosti, zahvaljujući odlučnosti otpora. Nedugo zatim izbili su građanski protesti, koji su ipak doneli izvesnu promenu atmosfere u zemlji, ma koliko kakistokratska klika na vlasti nastojala da ih minimizuje.

I gle, ono što je krenulo iz pozorišta, kao da se tamo vraća… Lokalna je vlast za v. d. upravnice Narodnog pozorišta u Somboru (u protekle dve-tri decenije po mnogo čemu umetnički najuspešnijeg teatra izvan Beograda i Novog Sada) postavila izvesnu Vesnu Paštrović, glumicu u lakim, bulevarskim komedijama i mjuziklima, osobu negde na tankoj sredokraći umetničkog i estradnog života, a koju, pak, sa somborskim pozorištem povezuje jedino što je – rodom iz Sombora. Ali je zato sa vladajućom kakistokratijom, po pisanju medija, povezuje to što je „bliska vladajućoj stranci“, šta god to konkretno značilo.

Da se razumemo, u tome što građanka Paštrović radi za hleb nema baš ničega lošeg. Tzv. bulevarsko pozorište je sasvim legitimno i potrebno, ono je sastavni deo pluraliteta savremene kulture. Ali se nigde gde se rukovodi principom vrednosti, kompetentnosti i dostojnosti ne može dogoditi da osoba iz tog sveta bude nametnuta za rukovodeću u ozbiljnoj pozorišnoj instituciji, uz nos onima koji su je takvom napravili.

Okej, pita se čitalac, ali zašto bi mene bilo briga ko će biti upravnik tamo nekog pozorišta, pa još u Somboru? Evo zašto: ova somborska zavrzlama je probni iliti lakmus-slučaj. Šta je tu na probi? Treba da se vidi da li je srpsko društvo kroz ovaj talas protesta, embrionalno začet u jednom pozorištu, postalo odlučno da istera kakistokratiju na čistac i napolje iz svojih institucija, koje sada potražuje nazad od bahatih uzurpatora. Zato sudbina ovog siledžijstva, to jest otpora istom, nije pitanje jednog „provincijskog“ pozorišta nego srpskog društva i njegovog imunog sistema.