Kao neodgovoran roditelj morao sam sinu, dan pred odlazak na skijanje, da produžim zdravstvenu knjižicu. Ljubazne kolege (koleginice, zapravo) na poslu rekle su mi da je njima za to potrebno dva do tri dana (moja greška, propustio sam da izaberem detetu lekara inače bi mi završile za minut), ali da mogu da mi ispečatiraju šta treba pa da sve mogu da obavim istog dana, sam, u socijalnom. Da skratim, kada sam stigao na red ljubazni službenik na šalteru mi je rekao da ću morati malo da pričekam. Najmanje pet minuta, reče, objašnjavajući da dolazim iz firme sa četiri hiljade zaposlenih plus zavisni članovi porodice, pa kompjuteru treba vremena da se snađe u tolikoj bazi. Bejah malo zbunjen, nije to neka baza mislim se, pa i nije neki posao pronaći mog sina u tim podacima, rekao bih maksimalno desetak sekundi. Gugl pretraži vasceli internet dok trepneš. Od duga vremena, da olakšam sebi dahtanje i cupkanje ljudi u redu iza mene, saznam tako da je program radila domaća firma, uz službenikovo sleganje ramenima, ono koje očekuje razumevanje.
Ova mala anegdota je moj doprinos opštem oduševljenju zbog velikih srpskih uspeha u izvozu softvera. Prošle godine izvezeno ga je za dvesta miliona evra, a oni koji se time hvale obavezno dodaju da je to više od izvoza malina, koje smatramo strateškim proizvodom.
K tome, obavezno se dodaje da je softverska industrija manje-više čista (sem proizvodnje neophodne struje i nešto nezdrave brze hrane za programere). Vlada je odnedavno uvela ozbiljne olakšice te se softverske usluge konačno mogu izvoziti i internetom, bez pedevea, dakle gotovo idealno.
Još samo da ovoj idealnoj jednačini ne fali cela jedna strana, uvozna. Jer, sem što ga izvozi, Srbija i uvozi softver i to u velikim količinama. A i dalje se 74 odsto softvera krade, odnosno koristi nelegalno. Tako da je nemoguće napraviti uvozno-izvoznu računicu kako bismo utvrdili da li smo kod trgovine „čistim umom“ u plusu ili minusu. Kod malina je ta računica jasna.
Svaka zemlja proizvodi nekakav softver, zbog toga što mora posebno da napravi programe koji podržavaju lokalne zakone i procedure. Poput ovog za zdravstveno osiguranje. Čak i kada taj posao dobije strana firma, uzima domaće podizvođače.
Takođe, oni koji imaju jeftiniju programersku radnu snagu, poput Srbije, dobijaju neke poslove i po toj osnovi. Ali tu se obično ne radi o kompletnom razvoju i osmišljavanju, što se najskuplje plaća, već o doterivanju ili ispitivanju, što može da se obavi i u matičnoj zemlji, samo je skuplje. Kao kada je Boss svoja odela šio u Kluzu, gde se radilo kvalitetno i jeftino. Ali se znalo ko je Hugo, a ko Franjo.
Uporan rast prihoda u srpskoj softverskoj industriji je dobra vest, ali nema ničeg goreg nego od nje praviti senzaciju, ako tome nema mesta. A da bi ga bilo, potrebna je najpre kompletna i iskrena analiza srpske informatičke industrije. Kakve su joj mogućnosti, a kakve potrebe, bez plitkih komplimenata.
Svašta se čoveku roji po glavi kada mu kompjuter sporo radi.
