Sedim(o) pre neki dan u bašti jednog kafića u Dunavskoj ulici u Novom Sadu, letnja popodnevna siesta u punom jeku, a vrapci nam lete oko glava ko umilni gelerčići: sjure se s krova obližnje kitnjaste dvospratnice, pa pravo pod tendu pod kojom stolujemo i hladimo se, prozuje nam između ušiju i odlepršaju ka Ulici Žarka Zrenjanina. Ovo je mesto gotovo uz rub Dunavskog parka, a u parku i oko njega sve neke devojčice i dečaci tinejdžerskog uzrasta, neko s plavom kosom (mislim – baš plavom), neko drugi sa žutom, neko treći sa zelenom, a ima ih i sa crvenom, narandžastom, ljubičastom, oker, cinober… Razmileli se lokalni, gostujući i Izistinski Strani exitaši po gradu – ovamo dreadlocks, onamo crne kožne jakne, ovde pirsing, tamo… Sve normalan mlad svet, ležerno se šećka i cvrkuće na raznim jezicima, spremajući se za celonoćno drmusanje po Tvrđavi. Pomislio bi čovek: kome može smetati ovaj idiličan urbani prizor sa početka XXI veka? Ko se tih dana zatekao u Novom Sadu – pa makar i mimo namere da na Tvrđavi sluša „onu fukaru s pločama“, kako je Rambo Amadeus besmrtno definisao pošast DJ-kulture – mogao je mestimično da istripuje da je u Amsterdamu ili Londonu; ovo bar dok ne pogleda bolje oko sebe, pa vidi dronjavost balkanske sirotinje, kojoj je onaj manijakalni masovni ubica onomad „vratio dostojanstvo“…
Ima, međutim, stanovitih građana kojima se ovo dekadentno cirkusiranje po varoši nikako nije dopalo, a odmah se našla i Organizovana Politička Snaga, ponudivši se da im bude ovlašćeni predstavnik – što nije mnogo iznenadilo ni predstavnike ni predstavljene, a ni one koji su morali da (o)trpe njihove složne ispade nesuvislosti. Ipak, krenimo od zabavnijeg dela; vrhunsko smehotresno štivo uz siestu u Dunavskoj bilo je Pismo Čitaoca – ta nesumnjivo zaslužna institucija ovdašnjeg smrduckavog populizma, koju po odvratnosti prevazilazi samo Direktno Uključenje Anonimnog Gledaoca/Slušaoca – objavljeno u novosadskom „Dnevniku“ (13. 7. 2002) u kojem se jedan nevoljnik vajka kako se, eto, dok se on, „običan čovek koji se na pragu pedesetih godina bori za golu egzistenciju svoje porodice“ zlopati idući na posao u pola šest ujutru, usput susreće „pijane, drogirane i izmoždene devojčice i dečake, motoriste sa perikama, muškarce od kojih neki imaju silikonske grudi, kako se obnaženi do neukusa ljube na pontonskom mostu (da li su obnaženi do neukusa ili se do neukusa ljube? – op. T. P.). Usahle žene koje silaze niz Tvrđavu golih zadnjica i obrijanih venerinih bregova. Masovno uriniranje u amfiteatru univerzitetske četvrti (…) izgleda ovako: dvadesetak osoba pomešanih polova poseda u krug (neki čuče) a jedan nadareni mačo trči i zapišava ih“. Ko bi rekao da je tako uzbudljivo ići na posao tako rano! Ako ovaj građanin razvije svoj nesumnjivi talenat, srpska će književnost dobiti svoj „Dekameron“! Anyway, zgroženi građanin jake paraerotske mašte (Markiz de Novi Sad?) zaključuje svoje pismeno apelom gradskoj vlasti da „ubuduće spreči najveće zagađenje srpske Atine. Jer ukoliko se održi još samo jedna ovakva manifestacija naš grad će postati srpski razvratni Rim, možda čak Sodoma“. A Gomora, šta je s njom? Ah, da, to će valjda biti Beograd. Dočim je, recimo, u Žitorađi sve u najboljem redu: ovde jelek, tamo anterija, onamo opanci… Jedino što Silikonske Grudi i tamo uspevaju, štaviše. Doduše, lokalni muškarci ih za sada slabije nose – stidljivo to, bre, patrijarhalno, zdravo!
Sve je, ovo, dakako, prvoklasan materijal za zevzečenje sa Besmrtnošću Malograđanštine, ama ovde je mnogo zanimljivije gledati kako se Gradski odbor Demokratske stranke Srbije odmah brže-bolje stavio na raspolaganje gunđajućem i mrmljajućem delu građanstva, procenivši valjda (ispravno, uostalom) kako je to baš prava prilika, i prava publika, za njih: deklasirana i dezorijentisana glasačka siročad srpskog ancien regimea koja traže novu Sigurnu Luku, i koju nervira da vidi oko sebe nekoga i nešto što niti razume, niti ima ikakvu želju da shvati o čemu se radi. Ono jedino što je zanima već zna: da se radi o nečemu (na)Stranom, nečemu što unosi Nered u postojeće/večito Stanje Stvari. Tom mentalnom sklopu kao melem na ljutu ranu prijaju reči građanina Dejana Mikavice, šefa novosadskog DSS-a, da je Exit „defile narkomana“, da „narušava mir Novosađana koji nisu uspeli da pobegnu iz grada“, i da „pojedini gradski moćnici ne razumeju duh Novog Sada i nakaradno ga poistovećuju s duhom degeneracije“. Uh. Možda i Mikavica ide na posao u pola šest ujutru?! Ili mu govore piše izvesni Makarenko, ugledni autor „Pedagoške poeme“!? No, ovo je sve vrlo intrigantno sa stanovišta predstojećih izbora, utoliko što predstavlja svojevrsno strateško kulturno samopozicioniranje (a toga među ovdašnjim strankama inače gotovo da i nema, jer su mahom konfuzne i difuzne, bez bilo kakvog „civilizacijskog“ profila i iole konzistentnog sistema vrednosti iza kojeg stoje): ovakvim činovima DSS-a jasno prigrljuje, srdačno se preporučujući, sve one koji famoznu petooktobarsku Promenu makar instinktivno sasvim ispravno osećaju kao promenu kulturne paradigme, i za koje je ta promena ravna kataklizmi – što zbog nacionalističkog plašilo-fantazma o „mondijalizaciji i rasrbljivanju“, što zbog „apolitičnog“ klajnbirgerskog zakeranja o „raspusnosti i dekadenciji“. Kulturalna strategija DSS-a (naročito u Vojvodini) je, dakle, da pabirči po tim slojevima, iskajući podršku: tako se isto, onomad, kikindski DSS silno uznemirio i protestovao kad je sa opštinskog radija sanitarna inspekcija izbacila treš-narodnjake!
„Defile narkomana“ je završen, „usahle žene“ su valjda ogrnule svoje zadnjice, motoristi skinuli perike, a i onom je baji, biće, otanjio njegov bokačovski nadareni mlaz. Od svega (nam) je ostala tek jedna samoobznana, jedan nedvosmisleni, deklarativni omen filistarske retro–kulturpolitike koja će nam biti ponuđena na prvom sledećem političkom panađuru. Beznadno bajata roba, nema priče.
A gospodin Predsednik? Taj je, po vlastitom priznanju, prešao sa Igija Popa na Teofiloviće. To je sasvim u redu: ti momci znaju da pevaju, imaju lepo prezime, i ne nose majice s natpisom Serbian Hero. Nego stvarno, šta mislite, da li mu je Bora Č. poklonio jednu, da je nosi pred ogledalom kad ga niko ne vidi?!
