Ne razumem potrebu da nekome ko je javna ličnost pošalješ preteći SMS, pa još usmeren na članove njegove ili njene porodice.
Ono što posebno zabrinjava je kada takve poruke primaju prvi ljudi zemlje, oni koji se nalaze na čelu takozvanih ministarstava sile, policije i odbrane, uključujući i sve službe bezbednosti. Ako za njih nema zaštite, onda mi ostali slabo čemu ima da se nadamo. To jest, ako u njihovom slučaju organi reda ne mogu da preduprede, privedu i kazne one koji se takvom aktivnošću bave, onda verovatno takav otpor ljudskoj gluposti i agresiji u društvu nije predviđen. Samo je do sada bio izražen na nebitnom nivou, kao vršnjačko nasilje, mobing ili već nešto slično za šta smo spremni tek da odmahnemo rukom i kažemo ono pomirljivo „pusti…“.
Ali smo spremni i da se iščuđavamo „otuđenim“ društvima koji agresivnost već u malim količinama strogo kažnjavaju, naročito kada je reč o deci, pa bilo da su vaša ili vašeg protivnika, pa i političkog. I odluku o tome ne donosi premijer ili ministar koji je predmet SMS progona, već tužilac, odnosno policija, čim za to dozna. A u Srbiji ovih dana, sve naopako.
Prvo pitanje koje mi se javilo je da li je kažnjivo deliti nečiji broj telefona na ulici i pozivati ljude da na taj telefon šalju svoj stav? Oni koji su brojeve delili verovatno ne misle da su poruke prešle neku granicu pristojnosti jer oni takvu granicu jednostavno ne priznaju. Inače, deljenje brojeva telefona (faksa) nije nepoznat oblik građanske neposlušnosti, ali samo ako je reč o fiksnom broju neke institucije koja po mišljenju određene grupe građana krši nečija prava. Pristojno neposlušni građanin nikada svoj bes ne usmerava privatno, na kućne i lične brojeve, daleko bilo na ukućane makar kakvog (po njihovom mišljenju) zlotvora.
Dakle, treba li zakon da uvede nekakvu kaznu za onoga ko razotkriva ovu vrstu privatnosti? Verujem da bi se o tome mogla voditi velika rasprava, bilo bi, siguran sam, i argumenata protiv, ali da ja u prilog debate kažem da je u osnovi svesne građanske neposlušnosti i spremnost da se otrpi kazna, kakva god da je. A to znači da neposlušni građanin nastupa javno, imenom i prezimenom, ne skrivajući se ni iza kakve tehnologije.
Dodaću da podjednako pogrešnim smatram i objavljivanje brojeva sa kojih su poruke navodno poslate. Jer, na internetu postoji dovoljno servisa koji vam omogućuju da pošaljete SMS poruku identifikovani tuđim brojem (recimo Vučić „piše“ Dačiću i obrnuto). Te se objavljivanjem tih brojeva, a bez istrage, možda opet nekome naneti šteta.
Mnogo je posla za pisce zakona, pa i tehnološkog bontona, ali i za inženjere. Jer svaka SMS poruka može da se prati i mora da se plati, samim tim tragom novca dalo bi se doći do pošiljaoca. Ja bih doprineo još jednom idejom, a to je da se slanje SMS-a na službene telefone tarifira masno (sem ako niste prihvaćeni od korisnika telefona pa vas stavi na listu privilegovanih) po modelu koji je nedavno uveo Fejsbuk. Pa, ko to voli neka makar lepo plati. Jer slobodno mišljenje, kakvo god da je, ima svoju cenu. Pravim borcima za slobodu nije žao da je plate, a protuve ko protuve, vole da se švercuju.
