22. april
Kako je postavljen rekord za koji Ginis verujem i ne zna.
Dok sam stanovao na Senjaku, video sam jedne večeri izmoždenog Stevu K., kako si, Stevo, nešto si mi naprasno oronuo, pusti, kaže, danas smo na placu pekli rakiju i zaklali svinju… Ja koji sam seljački sin nisam nikada video ni čuo da je neko ove dve pustolovine spojio i obavio tijekom jedne obdanice, i svinjokolj i pečenje rakije traže ne celog čoveka, nego mobu, zahtevaju obučeno i motivisano ljudstvo koje se usredsređuje samo na jednu activity…
Ali, nije li moj život umnogostručeni Stevin dan na placu?
24. april (Cvetna nedelja?)
O tome kako je sresti druga iz JNA ili iz OKUD–a „Ivo Lola Ribar„.
Na Kaleniću sretnem Pjera, basa iz „Lole“, drago mi je što te vidim, i meni, ma vraga mi je drago, Pjer se mora biti seća nesigurnog došljačeta koga je u hor doveo Peđa Rajković i gleda kako se to stvorenje upravo nepristojno dobro prilagodilo životu u prestonici, voz je zato majka: sedneš naspram nepoznatih ljudi i osim tvog uzrasta i prtljaga koji o tebi govore to što govore sve je u tvojim rukama. Ma i taj torbin iskaz možeš da osporiš, Lufthansa mi već drugi put gubi prtljag, ovo sam kupio kod Aldija, dok moj bagaž ne stigne… Možeš da ogovaraš bližnje, da se vajkaš ili šepuriš, da govoriš suvu istinu ili da pustiš mašti na volju, u vozu se svaki put iznova rodiš, sam si svoj portparol i promoter, dočim stari poznanik uvek o tebi može pomisliti „znam te, puško, dok si pištolj bila“, obaška što sam znaš da ni kao puška nisi bogzna šta.
25. april
Zašto o autu koji bi da prodaju ljudi napišu sve osim onoga što je najvažnije tj. koliko oni za taj krš, kraš ili karst traže?
U tuđinskim oglasima uvek šljašti cena, oko nje munje, znakovi uzvika, zvezdice, kod nas pročitam oglas, sve piše, koliko herca, koliko giga, blutut, samo ne piše koliko košta! Znam izgovor utajivača, toliko elemenata ugrađujemo po želji kupca da je cenu nemoguće unapred reći, ali to isto rade porodice i pojedinci koji bi da prodaju kola. To i to godište, električni podizači stakla, ABS, prešao toliko i toliko, muzika, lavlja kandža, registrovan do 2. II 2006 – samo ne piše koliko za njega ištu para. Kakve vi planove i nade gajite, ljudi?! Da će po vaš krš doći Sreten Karić, jer je takav model želeo dok je bio mali i nebogat, i da će vam za auto star devetnaest godina dati trideset hiljada evra?! Ili da naleti osoba koju ćete obrlatiti pošto u razgovoru mic po mic detektujete koliko je naivna i koliko je u stanju da se isprsi?!
Kad god ne vidim cenu, pomislim da je reč o huljama, dočim su mi oni koji ispod cene dopišu „nije fiksno“ ili „moguć dogovor“ simpatični, napisali su šta traže, spremni su da popuste pošto je jagma takoreći nikakva. Voleo bih da se ovima koji mudro prećutkuju cenu ne javi niko živ, a ovim drugima da dođe kupac koji će reći: „Sviđa mi se auto, vi ste ga malo potcenili, ja sam pa sujeveran, bojim se da vozim nešto što nisam platio kako dolikuje, dozvolite da na osamsto pedeset evra koliko tražite dometnem sto pedeset, verujte da ću se bolje osećati, ne može moj auto da košta manje od hiljadu evra!
26. april
O beznađu koje me kao samozvanog jezičkog stručnjaka sve više obuzima.
Volim da pišem u „Modi“. Krasna terasa okrenuta dvorištu, kad je ovako hladno naravno nema nikoga i ja dođem kao ekscentrični kućevlasnik, proverena posluga iznosi mi espreso, putem laptopa i mobilnog nadzirem dobro uhodani biznis koji mi je i omogućio ovako lepu terasu usred grada… Na ulici sam video Ivana Klajna koga ne poznajem – inače bih ga bio sreo… Voleo bih da imam tvoje znanje (sa nepoznatima sam na ti kad govorim u sebi, tako je valjda i kod drugih), ali još više da imam tvoju dobrotu – ako čitalac pošalje zabavan primer, Klajn mu ime pomene u NIN-u, ali onog drugog, onoga kome po službenoj dužnosti mora da se naruga, toga ime prećuti.
U više navrata sam više žučno nego stručno upozoravao da je reći „novina“ umesto „novine“ isto što i reći „jedna pantalona“, a-ja, čovečanstvo tera po svome, svaki čas neko nekog ispoštuje, kao da je to radnja koja se može i sme završiti (poštujem te dok moram, dok se na mene motri, sekundu kasnije ispoštovao sam te, voljno si!), veliki pozdrav, mantra svekolikog voditeljstva, isto je težak davež, da ne kažem smor.
Da, i ta odavno potrebna a razmerno nedavno u opticaj puštena reč (smarati, smaračina, smarač, smor) izvrgla se, gle, u ono što je nekoliko godina upravo odlično označavala.
