Kad je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, samozvani “vrhovni komandant”, u septembru potpisao saglasnost za vraćanje obaveze služenja vojnog roka za muškarce u trajanju od 75 dana, a Vlada to ekspresno usvojila, bez saopštavanja detalja, nije računao da će taj džemper koji je ispleo početi da mu se “para”.
A to “paranje džempera”, kao i kod svake druge pletene stvari, znači da kad povučeš konac ode sve. Počelo je od njegovih koalicionih partnera – Saveza vojvođanskih Mađara (SVM), koji su se tome odmah javno usprotivili uz upozorenje da to može da doprinese odlasku pripadnika te nacionalne manjine iz Srbije.
Predsedništvo i Savet SVM-a su 16. septembra saopštili da će naredne mesece iskoristiti da pokušaju da postignu olakšice koje su prihvatljive za mađarsko stanovništvo, s obzirom da ne mogu da spreče donošenje zakona, izjavio je tada lider SVM Balint Pastor.
Mađari su najveća nacionalna manjina u Srbiji, po poslednjem popisu bilo ih je 184.442, od toga 85.526 muškaraca.
Greška u koracima
Reagujući na to, Vučić je izjavio da će razgovarati sa Pastorom o „najbezbolnijem rešenju“ za vraćanje obaveznog vojnog roka.
On je 3. oktobra najavio da će Pastora pozvati na razgovor čim prođu „teški naredni dani“. Dodao je da želi da Mađari ostanu da žive u Vojvodini, ali i da „mora da se rukovodi bazičnim principima pripremljenosti za odbranu zemlje“.
I tu počinje zamešateljstvo – Vučićevi “teški dani” su prošli, a u međuvremenu se javila i druga partija Mađara u Vojvodini, Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara, koja se oštro usprotivila vraćanju obaveznog vojnog roka i optužila Pastora da „zamajava“ pripadnike te nacionalne zajednice.
A u čemu je suština: vlast nije predvidela šta da radi u slučaju dvojnih državljanstava, jer međunarodni propisi koje je prihvatila kažu da neko sa dvojnim državljanstvom ne mora služiti vojni rok ukoliko u drugoj zemlji nije obavezan. A u Srbiji stotine i stotine hiljada mladića imaju dvojno državljanstvo – mađarsko, rumunsko, bugarsko, makedonsko, hrvatsko, BiH, slovačko…, gde služenje vojnog roka nije obavezno.
I šta onda da se radi sa takvim slučajevima?
Lavina nad glavom
Vučić će možda nešto „iskombinovati“ sa Mađarima, dati im neku povoljnost, i to onda dovodi do „paranja džempera“.
Jer poput Mađara, to će tražiti i ostale nacionalne manjine, uključujući i Crnogorce (ta država, inače, odbija dvojna državljanstva sa Srbijom), tako da će se vlast naći u problemu – kako kako da rangira povlašćene manjine. Pred Ustavom i zakonom svi su građani isti, ali Vučić je navikao da svakodnevno krši te akte, jer smatra da je iznad njih, pa će tako verovatno pokušati da postupi i u ovom slučaju, verujući da neće uslediti „lavina“.
A tu “lavinu” bi mogli da izazovu Bošnjaci, koji su druga po brojnosti nacionalna manjina, njih je 153.801 (od kojih muških 77.555), Romi – 131.936 (67.459), Slovaci – 41.730 ( 19.593), Crnogorci – 20.238 (10.851), Rumuni, kojih je 23.044 (10.955). Svi oni mogu da se pobune i da i za sebe traže olakšice.
I tu tek dolazimo dolazi do posebnog problema – Albanaca sa juga Srbije, kojih je prema popisu bilo 61.687 (30.942).
Slučaj Keljmendi
I u bivšoj JNA, nakon zločina koji je počinio vojnik Albanac Aziz Keljmendi 3. septembra 1996. godine u kasarni u Paraćinu kada je ubio šest vojnika, pripadnici te manjine su bili pod paskom organa vojne bezbednosti, uglavnom im se nisu davale dužnosti gde bi imali dodir sa bojevom municijom. Pogotovo nisu slani u jedinice prve kategorije, poput vojne policije.
Posle NATO agresije se na vojnike Albance “zaboravilo”, a nisu zvani ni pre toga, kako se ne bi obučavali za “suprotnu stranu”, što je bila istina. Pobuna na jugu Srbije u novembru 2000. godine je to pospešila, tako da su ti mladići bili “nevidljivi” za vojne odseke i državu. Smatralo se da je od takvog postupka više koristi nego štete, što je odgovaralo i jednima i drugima.
I sada se postavlja pitanje kako zakonom naterati Albance sa juga Srbije da služe vojsku, kako li će se tek njihovi politički predstavnici ponašati i čime će uslovljavati državu? I kako će reagovati očevi mladića srpske i drugih nacionalnosti, koji su služili vojni rok te 1996. ili kasnije, i znaju za Keljmendijev zločin. Kako će mladi Albanci koji dođu u kasarne reagovati na okolinu, ili kolege vojnici na njih? Sigurno ne pozitivno, nažalost.
Kako, na primer, da Albanac služi vojsku sa nekim mladićem kome je neko iz familije poginuo kao pripadnik vosjke ili policije na Kosovu. Očekivati da Albanci služe vojni rok zato je iluzorno.
Priča o mladićima sa Kosova, koje Srbija zvanično smatra delom svoje teritorije, posebna je i tek komplikovana. Ko ih vodi u vojnoj evidenciji, na koji način, kakve su im obaveze, to je pitanje na koje Ministarstvo odbrane nije dalo odgovor, kao ni na mnoga druga oko povratka obaveze služenja vojnog roka. A neće ih u dogledno vreme ni biti.
