Lisica i Ždral došli su pre nekoliko godina u posed notesa sa dnevničkim beleškama, računima iz bakalnice, podsetnikom i konceptima za reklo bi se ljubavna pisma te stranicama sa spiskom namirnica. Potonje je napisano drukčijim rukopisom, i na nekoliko mesta piše „Zemo, bez ovoga se ne vraćaj!“, u jednom od nacrta za pisma Zemo (opet njegov rukopis) piše da mu je na tu i tu vest (koju L&Ždral nisu ovlašćeni još da objave) zaigralo srce krajiško, iz čega se vidi da je reč o jedinstvenom dokumentu iz pera slavnog obaveštajca zvanog Zemljak, a koji i dan-danas obitava u semberijskim šumama, pećinama, koritima brojnih ponornica te oknima napuštenih rudnika.
U Zemljakovim zapisima na stranici 713 stoji: „Generalu sam rekao ko je ubio novinarku, jer jedan komandant mora da zna ko sve i kako barata ličnim naoružanjem, a ko opet naginje upotrebi bojnih i mirnodopskih otrova.“
Uglavnom su Zemljaku novinari ušli u trag, ali mu ne mogahu baš prići, jedina stazica ka Zemljakovom skrovištu beše minirana, te su se vratili sa penzionisanim oficirom JNA, poznavaocem Morzeove azbuke, i kad se smrklo obavljen je intervju pomoću dveju baterijskih lampi.
Zemljak je potvrdio svoj identitet kao i da je jednom prilikom sreo generala Mladića: „Bilo mi je dosadno s njim, pa sam naveo razgovor na plaćene ubice, a on ni pet ni šest nego sve zapisuje. Na kraju me pita: ‘Otkud ti to sve znaš?!’, a ja mu kažem, najiskrenije, da se ne sjećam ko mi je to javio, ni kojim povodom, samo znam da je verodostojno, da je sto posto istina. Ispričao sam mu potanko o još jednom zločinu, koji u ono vreme nije bio još ni otkriven, a nije možda ni dan-danji, mislio sam da će ga to drugo ubistvo još više zainteresovati jer je bilo totalna misterija, nisam znao ni je li bila jedna ili više žrtava, ni gdje se zločin odigrao, ni ko su počinioci, ali je general ustao, udario me prijateljski nebom one Stepine šapke po temenu, i rekao: ‘Nemam više mjesta i bilježnici, ovo ću morati da upamtim. A ti, zemljače, znaj da si ovim razgovorom ušao u istoriju!’ A gdje sam sreo generala Mladića, vjerujte da ne znam, pitanje je bih li ga i poznao, pamtim samo da je bio dugajlija, ćelav, pogrbljen. Davno je to bilo!“
Novinari brže-bolje u redakcijsku ladu-nivu kupljenu baš za intervjue sa takvim pustolovima pa natrag u Beograd, da pod naslovom „Davno je to bilo“ prenesu sve čega se Zemljak iz Mladićevog Dnevnika izvoleo setiti.
Lisica i Ždral poželeli su da potvrde autentičnost Zemljakovog dnevnika, ali su iznad raskršća kod Rume Ždrala presrela dva dvoglava orla, otela mu dokument i odletela prema Đeru.
Kako čovek uobrazi da ima rečnik bogatiji od nečijeg, a samo zato što taj drugi ima još manje škole nego prvopomenuti
Ko nikad nije čuo rečenicu: „Uh, to zna i moja baba!“, koja odiše slepom i glupačkom verom u napredak, jer svako novo pokolenje zna mnogo više, te se baba, visprenija a možda i obrazovanija nego taj uzoholjeni unuk, uzima kao neka vrsta apsolutne nule. Nije mi se, znači, nikad omakla ta rečenica, a opet evo šta mi se u selu desilo: pošto je sa nekog visa videla auto u dvorištu, dolazi nam B., komšinica poodmakle životne dobi, u besmrtnim je naravno gumenim opancima usled kojih su svi žitelji srbijanskog seoceta nečujni pa takozvani vikendaši nikad ne znaju s koje će ih strane neki domorodac iznenaditi. Dobro, B. hoće da nas vidi, usput će telefonirati ćerki, ne, ne treba joj više to, unuka joj je poklonila mobilni, izgustiranu minijaturnu motorolu ukrašenu plastičnim srcem boje rubina, došla je da malo popričamo, pa dobro, kako ste, kako ste vi, B. je dobro, samo ne može da spava, probudi se svako jutro u četiri i ni makac dalje, pa kad legnete, oko sedam…
„Oko sedam, pa zašto tako rano?!“ – „Šta ja znam, televizor mi se izmodio, kupili mi moji, al ne čekam više ni dnevnik, nego legnem…“
Eto, naučio sam novu reč kad sam se najmanje nadao, a pet minuta pre toga živeo sam u ubeđenju kako upijam i štaviše poznajem odlično i arhaizme, i lokalizme, te njima, kao pekar susamom, posipam brojne svoje uratke od kojih u mnogima ničega osim jezika i nema, a nova reč mi stiže kad sam joj se najmanje nadao i kad sam je najmanje zasluživao, i meni se televizor izmodio, samo nisam umeo da se izrazim.
Kako sam ispao ako i ne vidovitiji od drugih ono ipak vidovitiji nego obično
Sinoć sam oko 18:57 na Terazijama prvi put video glavnog urednika slavnog časopisa, jeste on, nije, ma jeste, uživo deluje još neporočnije nego na televiziji, ali kao da trpi intenzivne duševne bolove, da kogod nije povredio dostojanstvo, ugled i čast i neporočne ličnosti, intelektualca sa vrhunskim naučnim i stručnim referencama, u stručnoj javnosti prepoznatljivog samo po kvalitetnom analitičkom, naučnom radu?! – proletelo mi je kroz glavu, kad, danas čitam kako ga je izvesni kolumnist ocrnio, da je urednik tobože, navodno, svojim člancima doprineo ekscesnom ponašanju pojedinaca i manjih grupa na mitingu povodom proglašenja nezavisnosti Kosova.
Urednik ga tužio i ište sedamsto pedeset hiljada dinara odštete, a u tužbi od reči do reči moj prvi utisak, koji je naravno i najtačniji – advokat je to iz glave sastavio ili je zavirnuo u profesorov CV?
