Prošlo je pola godine od smrti Zorana Đinđića. Nije ni mnogo ni tako malo da bi se nazrelo šta je on ostavio iza sebe. Šta je sve još mogao i kuda bi odveo Srbiju da je dvanaestog marta ubici zadrhtala ruka? To nećemo saznati, ali to možda i nije pravo pitanje. Ljudski život, pogotovu kad je tako vredan i ispunjen, ponekad treba shvatiti kao dovršen i kad je tako nasilno prekinut. Možda je Đinđić uradio sve što je mogao i baš takvom tragičnom smrću osmislio i objasnio kako je živeo i šta je hteo.
Onako hrabar, preduzimljiv i brz kakav je bio, u Srbiji kakva jeste, kao da nikako nije ni mogao drugačije završiti. Bilo je mnogo toga što ga je zadržavalo, opominjalo da uspori, odupiralo se promenama, ali on nije umeo da odustaje. Ako još jednom pogledamo film srpske istorije u poslednjih desetak godina, lako ćemo uočiti da je Đinđić bio najuporniji i glavni tvorac promene od 5. oktobra.
Sad je uglavnom jasno šta je sve moralo biti žrtvovano i na šta je sve Zoran Đinđić morao da pristane da bi se taj podvig ostvario. Oteti državu iz ruku Slobodana Miloševića koji je dokazao da zna šta je vlast i kako se brani i to onda kad je on znao da s državom gubi i slobodu i sve ostalo – to je mogao samo neko ko je bio gotov da gleda smrti u oči. I ko je bio spreman da pregovara s ljudima poput Legije, da se oslanja na razne opskurne biznismene i da im obećava sve što ištu.
Ne verujem da ima u celoj istoriji mnogo primera da neko filozofski obrazovan, pisac ozbiljnih knjiga, tako duboko zagazi u taj podzemni svet s idejom da pobedi u nekakvom ruskom ruletu ili kakvoj god stravičnoj igri koja se tamo igra. To je bilo ono zbog čega su posle Đinđićevi protivnici pokušavali da ga predstave kao šefa mafije. Svojom smrću ih je uterao u laž i ti glasovi su skoro sasvim zaćutali.
S jedne strane, odmah je bilo jasno da su upravo ljudi iz podzemlja izvršili to ubistvo, a zatim, videlo se po reakcijama običnih ljudi da shvataju veličinu gubitka. Nisu oni žalili šefa mafije, nego nekoga u koga su polagali sve nade. Ni žalost nije prava reč, jer Đinđića ljudi nisu toliko voleli, niti je on to od njih očekivao. Kao svaki lider, hteo je da oni budu kao on, a on nije bio sentimentalan nego racionalan, efikasan, samosvestan, željan pobeda i uspeha.Bio je na čelu Srbije dve godine, taman dovoljno da ljudi počnu da uče od njega, da ga imitiraju onako kao što ga još imitiraju u govoru, gestu, pokretu, svi oni koji su ga okruživali. Ali, to nije bilo dovoljno da se Srbija stvarno pomeri, da se dovoljno udalji od sebe, da se oseti zaštićenom od gladi, besa, mržnje, nasilja i bezakonja. Zoran Đinđić stigao je samo da pruži lični primer i otud toliko osećanje gubitka. Ljudi su shvatali da je mnogo toga u ovoj zemlji počivalo na njemu lično.
Nema sumnje da on nije imao mnogo smisla ni strpljenja za pipav posao uspostavljanja stabilnih institucija. Izgledalo je da mu skupština uglavnom ide na živce, kao da mu vezuje ruke, i ponekad nije krio prezir prema svim tim formalnim procedurama od kojih se demokratija sastoji. U ime demokratije, umeo je da se ponaša nedemokratski, da traži najkraće puteve i zaobilazi propise, ali lako je preuzimao ličnu odgovornost i kao da je voleo da se sam izvlači iz neprilika.
Moguće je da je Đinđić ovde napravio sasvim svestan izbor i procenio da je za početak najvažnije pokrenuti ljude, uliti im veru u bilo šta, pokazati da se nešto može popraviti i da je bolje imati nego nemati. U svakom slučaju, nije stigao da uradi mnogo više od toga i zato njegovo delo u pravom smislu ne postoji bez njega. Iza njega su ostali samo njegovi saradnici i sledbenici kojih ima od svake fele. Oni ne mogu da se pozovu na Đinđićevo nasleđe jer toga ima samo u nameri, više u energiji nego u ideji. Treba biti Đinđić da bi se Dhjinđić nasledio.
Zbog toga i svi Đinđićevi protivnici, koji su ga onako strasno i često nepravedno osporavali, danas više nemaju nikakvih problema s njim. Naprotiv, oni kao da uviđaju da mrtav Đinđić može njima da koristi više nego DOS-u, DS-u i Vladi. Često čujem kako ga hvale oni koji žele da kažu samo to da su Đinđićevi naslednici i u Vladi i u njegovoj stranci beznadežno daleko od svog uzora.
Pokojni premijer nije mogao da institucionalizuje samog sebe, naslednicima nije ostavio mnogo više od svoje slike i zato i njegova vlada i njegova stranka danas deluju tako obezglavljeno, što nije samo njihov problem. Premijer Živković snalazi se kako ume, ali to obično nije više od održavanja zatečenog stanja i krpljenja najvećih rupa, a na napade i afere koje lansira opozicija odgovaraju neki samo običnom laganju vični mangupi.
Sad već nema sumnje da je G17 plus ozbiljno uzdrmao vladu i preuzeo političku inicijativu, ali ta bivša ekspertska grupa još traži svoje mesto na sceni i pritom ume da se posluži opakom demagogijom, pa mi se ne žuri da tim ljudima poklonim mnogo poverenja. Njihov način političke borbe užasno srozava ono malo s mukom stečenog ugleda zemlje u svetu, a Labus ne pokazuje da ga to sekira. Koštunica i DSS opet ćute i čekaju da narod zaključi kako su najbolji oni od kojih nema ni štete ni koristi.
U Vladi i oko nje još ima najviše ljudi sposobnih da nastave s izvlačenjem ove olupine od države, ali svima njima sad već hronično nedostaje vođstvo. Neko, naime, mora hitno da otera mnoge od tih mangupa koji su možda Đinđiću koristili, ali sad kad su sami prete da sasvim rastoče ono što je ostalo od njegove stranke i Vlade. Sve zaklinjući se u odanost Đinđiću.
