Kada se na televiziji govori o izbeglicama iz Sirije, gledamo snimke nesrećnih ljudi koji sa decom sede ili leže u parku kod autobuske stanice u Beogradu.
Ovaj nezvanični prihvatni centar postao je simbol nove kapije Evrope, pred kojom izbegli predahnu, u proseku do tri dana, pa zatim nastavljaju put ka Severu.
Treba priznati da je Premijer Vučić značajno uticao na formiranje nedvosmislenog stava prema izbeglicama u Srbiji. Kada se pojavio u famoznom parku, komunalci su očistili nagomilano đubre, on se pozdravio sa odraslima, izljubio decu i obećao pomoć. Za prosečne gledaoce, ali i ispod prosečne, poruka je potpuno jasna – nisu šugavi, moramo da im pomognemo!
Posle Vučića, stvari uvek idu lančano, aktiviraju se Vulin, Gašić i Stefanović i preko noći, na Štajgi je nikao potpuno opremljen informativni centar za izbeglice i azilante.
Pokazalo se da je jezik najveća barijera i izvor nesporazuma, pa je sigurno potreban veći broj prevodilaca koji poznaju arapski.
Dok gledam reklame naših mobilnih operatera u kojima se hvale brzinom mreže, pomislio sam kako bi se ta brzina, otvorenost i humanost mogli lako dokazati. Instaliranje besplatnog wi-fi-ja upravo u prostoru oko autobuske stanice bila bi ogromna pomoć izbeglicama. Konačno, ako se uvodi besplatan internet u vozila GSP-a, logično bi bilo i da autobuska stanica ima istu uslugu.
Ukoliko želite, u Beogradu možete i direktno da pomognete, ako higijenska sredstva, odeću ili konzervisanu hranu donesete u Miksalište, jedan od prostora Mikser festivala. Uverio sam se u to kada sam punu stolitarsku vreću odeće i obuće podelio za nepunih deset minuta ljudima koji su došli po pomoć. Dirljivo je bilo videti mlade ljude kako se usred te nesreće i bede trude da izgledaju pristojno i uklapaju delove odeće. Tek ponekad smo u medijima mogli da čujemo delove njihovih priča. Jedan od razloga je i strah za živote onih koji su ostali za njima. Zato svoje priče odnose dalje.
Naravno, bilo je pitanje vremena kada će se u javnosti pojaviti i drugačiji glasovi. Oni uglavnom dolaze iz ekstremno desnog političkog miljea i manje-više se podudaraju sa ksenofobičnim stavovima u regionu. Mađarska i njena vlada navode se kao primer brige o nacionalnim interesima, a uvek se u toj priči pre ili kasnije predlaže izgradnja zida prema komšijama. Po nepisanom pravilu, koje je istini sa volju stiglo iz EU, Zid se uvek gradi prema Jugu, jer odatle dolaze siromašni azilanti. Prema tom pravilu – naš Zid bi bio barijera prema Makedoniji.
Zanimljivi su bili pokušaji da se izbeglice medijski ocrne. Pisalo se da su šugavi, da je jedan uhvatio beograđanku za grudi pa pobegao, da su se međusobno tukli, a najluđa priča je da su, u stvari, bogati, samo se prave da su sirotinja?!!
Ipak, za mene su na televiziji najdragocenije bile iskrice humanosti koje su građani pokazivali i pokazuju prema izbeglicama. Video sam u vestima primere da su dovodili svoju decu da se igraju sa vršnjacima, decom izbeglih, donosili su voće, vodu ili ručak. Dirnuo me gest mog poznanika, burekdžije Fofe, izbeglice iz Bosne, koji je jednog jutra doneo vruć burek i delio ga deci u parku. Kad sam počeo da ga hvalim, napisao mi je rečenicu dostojnu Ćopićevog romana, „jebiga, i ja nekad bježo!“
Ipak, poslovica kaže – svakoga gosta tri dana dosta. Prosečno vreme zadržavanja jesu ta famozna tri dana, ali iz dana u dan pristižu novi talasi izbeglica, pa će se tri dana pretvoriti u mesece. Javnost će postepeno gubiti interes za problem ovih ljudi, pa će biti neophodna što bolja organizacija zvaničnih državnih organa.
Na poslednjoj konferenciji za medije Premijer je pomenuo magičnu reč – izbori!
Pitanje imigranata svakako će biti važna tema, svakako ne važna kao penzije i plate, ali takođe bitna. Izbeglice nisu glasači, pa će njihova nevolja postati deo Evropske agende. Vlada će moći da pokaže kako uspešno rešava jedan globalni problem na lokalnom nivou.
A izbeglička beda ima i svoj psihološki efekat, biračima će pred očima biti slika ljudi kojima je neuporedivo gore. Ipak, pitanje migracija mnogo je šire od Srbije, pa će Vlada morati da se izbori za buduću ulogu koja neće biti čuvanje kapija EU. Tokom istorije, Srbi su u Bosni, Krajini ili Vojvodini bili upravo to – graničari.
