Pre nekoliko dana, u prodavnici u kojoj redovno kupujem, prodavac me je zapitao da li imam njihovu karticu za popust. Rekoh da nemam, ali sam u sistemu, sa imenom i adresom, kao i do sada. Prodavac mi odgovori da su promenili propise te da sada moram da imam karticu, evo on će mi je odmah izraditi, ali ubuduće neću dobiti popust ako je nemam pri sebi. Nisam imao izbora, ali mi se to nije dopalo iz praktičnog razloga. Novčanik mi je nabrekao od raznih kartica koje moram da nosim (najmanje od novca), još jedna mi je sasvim suvišna. Dok sam čekao zaista brzu izradu kartice, zapitah prodavca zašto nemaju aplikaciju za telefon, tu spravu ionako uvek nosim sa sobom, čak i kada zaboravim novčanik. Dobra ideja, dobaciše i ostali prodavci, a ja im „zapretih“ da ću ovu temu izneti u javnost pa neka se vlasnici zamisle.
Kartice lojalnosti ili markice koje vam dele u samoposlugama su pristup iz prošlog veka. Njihov opstanak dugujemo starijima koji su na to navikli i realno ih najviše i koriste. Ali, vreme je da se taj pristup osavremeni i u Srbiji budući da u svetu već jeste. A razlog je „big data“, informaciono more ako ne i okean.
Američke robne kuće Mejsis, Volmart pa i knjižare Barns end Noubl (nasumični primeri) uveliko koriste aplikacije umesto kartica. Razlog je jasan, telefon je uvek sa vama, jedinstven je zbog broja, ne pozajmljuje se drugom kada ide u šoping. S druge strane, zahvaljujući prikupljanju informacija o vašim navikama, aplikacija procenjuje vašu lojalnosti, i nagrađuje je. Sistem procenjuje koliki će vam popust dati za neki proizvod, ponuda se šije po meri i zavisi od mnogo faktora.
Posebno zanimljiva je opcija da ukoliko negde drugde nađete nižu cenu koja vam je dostupna i unesete je u aplikaciju, prodavnica spušta cenu za željeni proizvod. Naravno, potrebno je da dokažete da ponuda zaista postoji. Sledeći korak je, moguće je, vezivanje za brend a ne samo za prodavnicu. Gde god da kupite koka-kolu ili pepsi, čak i u kafiću, ta vaša privrženost se beleži, ohrabruje i nagrađuje. I tu je telefon praktičniji od kartice jer može da vas fizički locira i poveže sa kupovinom. Naravno, ako vam smeta ta vrsta „praćenja“, ne morate da se uključite u sistem, ali ćete sve plaćati skuplje.
Pravo pitanje je zašto se ovaj princip, mobilne aplikacije za lojalnost, ne koristi u Srbiji ili makar nije preterano popularan? Uprkos činjenici da se na svakom koraku hvalimo time da nam je izvoz softvera nadmašio izvoz malina. Jedan od mogućih odgovora je da se ovde malo softvera kreira, da programeri uglavnom obavljaju „fizički“ posao kucanja kodova. Što ne znači da nisu sposobni za više (svakako jesu), ali za tako nešto su potrebni lokalni naručioci, prodavnice poput one u kojoj su mene naterali da od sada koristim plastičnu karticu.
Drugi mogući odgovor je da su maline poslednjih godina jeftine. Ali, ako ne počnemo pod hitno u privredi i trgovanju da koristimo velike baze podataka, sve što proizvedemo ili ponudimo biće potcenjeno. A skupo.
