Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Izmeštanjem mastiljara, pendrekaša i soldata, Beograd bi mogao da uistinu postane prestonica balkanskog "coola"
Evo pitanja dostojnog kviza „Želite li da postanete glupi, ali bogati ignorant“: Znate li šta je to Slovenija, i gde se to nalazi? To je, da vas podsetim, ona mala, ekstremno siromašna i zaostala podalpska državica koja je načisto propala otkad su joj Slobodan Milošević i Rada Lambada uveli ekonomski bojkot. Njeni stanovnici, leprozni i u ritama, opsedaju srpsku granicu u očajničkoj nameri da se zaposle u Crvenoj zastavi, MIN-u, Magnohromu, Prvoj iskri ili nekoj drugoj perjanici slavne srpske industrije, berićetno oslobođene podalpskih parazita. Ovi naši odavde rasteruju ih šmrkovima sa granice, ama ništa ne pomaže – to roji li se, roji. No, šalu na stranu, Slovenija nema nikakve stvarne veze s našom današnjom pričom, osim što sam se nešto opsetio da sam onomad bio čvrsto uveren da će ta zemlja uspeti u svakom pogledu, čim se ratosilja manijaka i ludaka koji su se bili zapatili ovde, a da je definitivna potvrda njenog budućeg Uspeha za mene bio jedan „sporedan“, ali simbolički užasno važan čin: kada su napuštenu kasarnu JNA na Metelkovoj cesti u centru Ljubljane zauzeli skvoteri, umetnički i „civilnodružbeni“ alternativci i slični „marginalci“ sa tamošnje, vrlo razvijene off-scene. Drugim rečima, kada jednu vojsku nije naprosto obnoć zamenila druga vojska, pa teraj dalje, nalevo krug i nadesno ravnajs za nove svetinje, nove insignije i nove gospodare. Šta vojska kao takva, uostalom, uopšte ima da traži u centru jedne velike varoši?! Što ne logoruju negde, sito prdeći od pasulja? Gradu su, naime, u „civilizovanom svetu“ dovoljni i pozornici!
A svega sam se ovoga setio zato što svakodnevno prolazim pored onog socrealističkog mastodonta zvanog Palata federacije (koje, majke ti?!): nije li krajnje vreme da se porazmisli – i da se, jelte, za vremena pokrenu stanovite inicijative – šta će biti s tom zgradurinom kada istekne i ovaj groteskni trogodišnji Moratorijum Na Stvarnost, tj. kada i zvanično prestane da postoji ovaj srpsko-crnogorski postfederalni Apsurdistan? Koji, doduše, u suštini neće ni moći da „prestane da postoji“ jer nikada nije ni „počeo da postoji“ – kao što, recimo, Paja Patak, Deda Mraz ili Pera Ždera nikada nisu rođeni, pa nikada neće ni umreti – ali dobro sad, pustimo te logičke zamke i ostale mozgomorice… Važno je samo to da će, mahom u Beogradu, ali i nekim drugim većim gradovima Srbije, uistinu OGROMAN korisni prostor biti oslobođen, to jest potencijalno pogodan za korišćenje u neke ozbiljne svrhe – na primer, umetničke, društvene, ekonomske… Naravno, najlakše bi bilo sve to lepo rasprodati lokalnim tajkunima i uvoznim „poslovnim partnerima“ da tamo drže svoje sekretarice i svoje fikuse, ali valjda će bar deo toga moći da se upotrebi i lepše. Spomenuo sam SIV jerbo je tako vidljiv i tako impozantan, ali u pitanju su i brojni drugi atraktivni prostori, među kojima oni u vlasništvu Vojske nikako nisu na poslednjem mestu. Centralni, reprezentativni i rezidencijalni delovi Beograda naprosto su prenapučeni svakovrsnim vojnim (i policijskim, udbaškim etc.) objektima – a to nije normalno! To je, naime, tipična (antipatična) odlika sovjetizovanih totalitarnih društava, i jedna od prvih stvari koje su preduzele sve iole ozbiljne tranzicijske zemlje bila je demilitarizacija njihovih gradova, s prestonicom na čelu. Ne dolaze, recimo, pregoreli Skandinavci sa čangrljavim nokiama i smejuljavi Japanci sa škljocajućim nikonima u Prag ili Peštu zato da bi se na svakom koraku sudarali sa nekakvim nadrndanim Potporučnicima i Komandirima Straže (odbij!), koji će im besno objašnjavati na lokalnom jeziku kako je tute zabranjeno slikovanje zbogradi opasnosti od špijunaže…
Zvanični prelazak Jugoslavije u domen virtuelnosti – gde se ova de facto nalazi još od 1991 – ogromna je šansa da ovaj tako (s)umorni i sivi Beograd napokon prodiše: oslobođen balasta hipermetastazirane birokratije jedne odumrle države, grad bi mogao da dobije „na poklon“ – naravski, koji crni poklon, sve smo to mi izgradili! – zlatnu priliku za „dobijanje“ mnogo čega od onoga što mu nedostaje, a za šta neće biti potrebna nikakva velika ulaganja – tek nešto malo adaptiranja… A to što Beogradu (Novom Sadu, Nišu etc.) nedostaje, dakako, nisu trange-frange „tržni centri“ kakvih ima na svakom ćošku, ili „poslovni prostori“ za sitnotranzicijski prazilučki bizmis: jok, to su neke malo sofisticiranije stvari, prema kojima upravo u hipermaterijalističkom svetu „tranzicije“ treba biti najpažljiviji jer su tada najugroženije. Zašto, recimo, u ovolikom Beogradu ima tek u vr’ glave desetak pozorišta, a u Zlatnom Pragu pet-šest puta više? A za to vreme topčiderski Dom garde, onako raskošan, zvrji prazan ili služi za guslarske psihoseanse… Uostalom, setite se da je i mitski SKC nekad bio Oficirski dom, pa zgrada UDBE, dok konačno nije raskužen! Zašto da Beograd do sudnjega dne ima samo pola tuceta pristojnih bioskopa, i još tuce „nepristojnih“, to jest razvaljenih i devastiranih? Znate li koliko dobrih slikara nema atelje? A tek koliko nedostaje pogodnih mesta za klupsku rock ili jazz svirku? Dosta je, bre, bilo Partije – vreme je za party!
Iako može izgledati kao tek jedna od nuspojava ovog prelaznog vremena (a kada pa ovde vremena nisu prelazna?!), ovo uopšte nije ni nevažna ni dokonjačka stvar. Zamislite samo grad/zemlju u kojem bi bila ostvarena gore opisana utopija-koja-to-nije: bila bi to temeljna, fundamentalna promena civilizacijske paradigme, pravi (post)modernizacijski šok na delu. Umesto nekrofilnog, po prirodi stvari potmulo ubilačkog fetiša države, bila bi to „konjski“ dozirana infuzija živototvorne energije, eksplozija biofilnog naboja. Kroz manje-više ceo dvadeseti vek građen i koncipiran kao Epicentar Sile, Beograd bi postepeno zadobio sasvim drugačiji oblik, tačnije, bio bi mnogo sličniji onoj romantizovanoj i idealizovanoj samopredstavi, onome što on sam o sebi toliko voli da misli, vazda samodopadno zamišljajući sebe kao prestonicu balkanskog „coola„. A on to ne može biti dokle god je na njegovoj mapi tako vidljivo da su ovde mastiljar, pendrekaš i soldat „stubovi društva“, dočim su svi ostali tu da im služe, i da gledaju da ih nikako ne nasekiraju. E pa, valjda je i toga bilo dosta?! Ako je već umro (tj. uhažen) naš Generalisimus Franko, nije li i ovde vreme za movidu, kao u Madridu pre dvadesetak leta? A utom će već da se pojavi i neki Almodovar!
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve