Đavo došao po svoje: Dačić opet imitira Miloševića
Kao što se narkomani overdoziraju posle duge apstinencije, tako su se i poslanici srpske narodne skupštine oteli svakoj kontroli. Sve sputano u njima, zbog četvoromesečnog nedostatka prilike da se istresu, eksplodiralo je u noći između ponedeljka i utorka, pa u utorak uveče kada ovaj tekst ide u štampu, i pristojno uzdržani mediji izveštavaju citatima o psovkama i uvredama… Tomislav Nikolić mogao je hladno da izigrava gotovo nezainteresovanog gospodina koji je negde pred ponoć pljunuo u tanjir onih čijom je voljom izabran, prvenstveno Koštuničin, kada je s odglumljenim, dubokim prezirom, rekao, negirajući spekulacije o sastavljanju vlade s DSS-om, ili podršci radikala manjinskoj Koštuničinoj vladi, da mu ne pada na pamet „da sa takvima pravim vladu“.
Koštunici je palo na pamet da od Nikolića napravi predsednika parlamenta, a ovaj je već u utorak po podne seo na počasno mesto, stolicu još zagrejanu od predsednikovanja Borke Vučić, pod srpsku zastavu i grb, ukrašen bedžom s koga se srpskoj javnosti cereka lik Vojislava Šešelja. Tako je postavljena scena za novu srpsku dramu koja će biti detaljno opisana na stranicama koje slede u ovom broju „Vremena“.
Svako je u utorak imao nekog svog favorita za pobednika u petnaestočasovnom skupštinskom „velikom bratu“. Na mene je najjači utisak ostavio Ivica Dačić. Skakao je kao oparen svaki čas, računajući da mu je poznanstvo sa staramajkom koja je predsedavala bolja preporuka od skupštinskog poslovnika. Ali, nije me impresionirala učestalost pojavljivanja, već nešto sasvim drugo. Počeo je ponovo govorom i gestikulacijom da imitira Slobodana Miloševića. Drugo, on je nagovestio ono što će biti ton nove srpske političke misli, posebno ako bude izbora. U jednom trenutku govorio je o Srbinu koji je ubijen u Zvečanu, na Kosovu, i to u satima dok zaseda parlament. Ujutro se ispostavilo da je čovek živ i da je verovatno došlo do samoranjavanja prilikom povratka s proslave Đurđevdana.
Tako je i, čini mi se, 1990, Stanko Radmilović, tada srpski premijer, govorio u Skupštini o upadu Hrvata u Stolac. Posle se ispostavilo da upada nije bilo. Ali, bilo je rata.
Najverovatniji scenario: Manjinska vlada, ovako ili onako
Optirajući za izbor Tomislava Nikolića, Vojislav Koštunica zategao je uže do kraja. U trenutku nastajanja ovog teksta izgleda da samo Oli Ren, visoki funkcioner EU-a, veruje da demokratska vlada može biti sastavljena. Naravno, i poneki domaći analitičar ostavlja makar teoretsku mogućnost da se to dogodi, ali to je više izraz opreza zasnovanog na činjenici da oni koji mogu onako da govore jedni o drugima mogu svašta i da urade jedni s drugima.
Kao najverovatnije opcije pominju se novi izbori, negde u junu ili julu, ili sastavljanje koalicione vlade od strane novopečene parlamentarne koalicije, ako se ispostavi da ona ipak nije bila za jednokratnu upotrebu, odnosno pominje se i mogućnost manjinske Koštuničine vlade podržane od radikala i SPS-a.
Ovo poslednje izgleda u ovom trenutku kao najverovatniji scenario.
Rekao bi čovek da je ovolika halabuka oko izbora radikala za predsednika Skupštine bila tek uvertira sa svrhom da pripremi teren za jedan politički aranžman koji bi bio razumno oročen verovatno do pozne jeseni, nadajmo se ovogodišnje.
Manje je verovatna ideja da će se ići na veliku koaliciju. Koštunica nikako, u tom slučaju, ne bi mogao da brani onih pet principa koje je još na početku pregovora o sastavljanju vlade tresnuo na pregovarački sto. Ostao bi i bez tog „smokvinog lista“ jer je i radikalima jasno, a kamoli da nije Koštunici, da bi u tom savezu s pretpetooktobarskim vlastodršcima teže odbranio Kosovo, ispunio evropske i haške standarde, obezbedio ekonomsku i socijalnu sigurnost, dok bi kriminal i korupcija bili gonjeni selektivno i populistički, a u stvari bi se posipao humus za narastanje novog talasa korupcije i kriminala. Radikali bi ga prosto usisali, ako već nisu, i da bi se održao na površini morao bi još jače da pliva na Šormazovim leđima.
Izborni kosovski boj: Stari duel, nove koalicije
Apsurdno je, u suštini, da bi najgore rešenje bilo da se, ipak, Tadić i Koštunica dogovore, pod pritiskom spolja ili iz neke unutrašnje računice, kojoj bi se, verovatno, priklonio i Dinkić, bez obzira na trenutno ljutitu retoriku. Kad se odbace psovke i uvrede, popreki pogledi, podmetanja i olajavanja, vidi se jasno da između DS-a i DSS-a postoje suštinske razlike i ogromno nepoverenje koje bi tako sastavljenu vladu činilo disfunkcionalnom i neefikasnom.
Ne misle isto o najmanje tri od pet principa: Kosovo, Evropa i Hag. I to je razlog zašto ne mogu da sastave vladu, a nisu razlog personalna preganjanja koja su samo zgodna pojavna slika dubljeg, suštinskog jaza između ove dve grupacije koje u nazivu imaju demokratski prefiks.
Ako ne bude manjinske vlade, a mislim da će je biti na manje ili više legalistički način, ovako ili onako, ostaju izbori kao pokušaj da se izađe iz institucionalne krize. Tadić bi mogao da preferira to rešenje u nedostatku bolje igre na političkom terenu. Ne vidi se da on ima drugu opciju za razliku od Koštunice čija politička veština počiva na neprestanom stvaranju alternative.
Izbori bi bili u znaku novovekovnog „Kosovskog boja“ s odličnim izgledima da pobedi onaj ko slaže da ima najviše Obilića. To je za Demokratsku stranku klizav teren. Ali, mislim da bi prošla još bolje nego na prethodnim izborima, a da bi Koštunica, osim ako lično ne raspori Murata, prošao lošije, jer je malo verovatno da bi mu glasači oprostili ovaj radikalski manevar, a oni kojima se manevar dopao glasaće za prave radikale.
No, to Tadiću još ne garantuje sastavljanje vlade pa bi možda bio primoran da pravi skupe predizborne koalicije s onima koje je od sebe oterao i da traži glasove onih koji nisu prošli cenzus na prethodnim izborima, računajući i na G 17 plus, koji, verovatno, sluteći sudar divova, ne bi išao samostalno na izbore.
Bio bi to izborni dvoboj između Šešelja i Tadića.
