Skupština za Oskara

Nastavak konstitutivne sednice Skupštine Srbije u ponedeljak bio je zloslutan. Ni najveći optimista nakon konzumiranja najnovijeg skupštinskog štiva ne može da se nada da je Srpska napredna stranka na čelu sa Aleksandrom Vučićem spremna da bilo šta menja u svojoj Srbiji – od poštovanja institucija Republike, preko uspostavljanja iole normalnog dijaloga između stranaka na vlasti i opozicije, do suštinskog poboljšanja uslova pod kojima će se održati beogradski izbori 2. juna i ostatak lokalnih izbora kada se Vučić bude smislio.

Slika dvadesetak momaka iz obezbeđenja u skupštinskoj sali spremnih da brane poslanike Aleksandra Vučića od opozicionih poslanika je slika Srbije.

To je, sa jedne strane, projekcija sve većeg svesnog ili podsvesnog straha naprednjaka od bilo kakvog bliskog kontakta sa bilo kime ko se nije povinovao njihovoj volji i pripravnosti da se na mig šefa primeni fizička sila gde god to bude bilo potrebno, pa i u skupštinskoj sali.

Sa druge strane, cilj je bio da se opozicioni poslanici predstave kao izdajnička četa koja izaziva „mržnju, haos i nasilje“ od koje poštene Vučićeve poslanike, to jest Srbiju, mora da brani skupštinsko obezbeđenje.

To silno obezbeđenje u direktnom televizijskom prenosu je, sa treće strane, i upozoravajuća, simbolička poruka da će vlast štititi sila. Jer strah se jeste uvukao u naprednjačke redove – strah od mnogih ljudi kojima je dozlogrdilo da trpe zbog sve bahatije i neskrivenije zloupotrebe državnih institucija i medija zarad sprovođenja volje jednog čoveka i njegovih poslovnih partnera; strah od velikog broja onih kojima je dosta ovog predugog nakaradnog stanja u društvu i državi i koji po prvi put na ivici živaca, veoma negostoljubivo dočekuju naprednjačke aktiviste upregnute u kampanju „od vrata, do vrata“.

Da li je broj takvih ljudi postao kritičan za vlast? To je pitanje za Oskara, onog koji se pominje kao capo di tutti capi u policijskom izveštaju do kojeg je došao KRIK. Opozicioni narodni poslanici su u skupštinskoj sali nosili statue Oskara, kakve dodeljuje američka filmska Akademija na kojima je ispisano ime predsednika Srbije.

Na prvi ovlašni pogled na nastavak konstitutivne skupštinske sednice moglo bi se, ipak, reći da ničeg novog nije bilo, da je sve to već viđeno, da su poslanici SNS-a i njegovih satelita prosto nastavili sa politikom obesmišljavanja svake pomisli na parlamentarnu demokratiju i besprizornog diskreditovanja svakoga ko im se nađe na putu.

Ali nije tako. Ne samo zbog onakve upotrebe obezbeđenja i kvalifikacija da su opozicioni narodni poslanici „nacisti“ koji sada naprednjacima obeležavaju stanove natpisom „Vučiću pederu“, što je, kažu, prvi korak do toga da njih, odane Aleksandru Vučiću, „vešaju“ i „trpaju u logore“.

Već zbog još jedne, nimalo simbolične preteće poruke: nemoj da 700.000 članova Srpske napredne stranke počnu da se obračunavaju sa onima koji njih, nedužne i pristojne esenesovske predvodnike, napadaju i hoće da „vešaju“. Ne misli se tu, naravno, na stotine hiljada običnih partijskih članova. Već na naprednjačke batinaške trupe koje su do sada tek tu i tamo pomaljale nos iz podzemlja u kome ih hrane i neguju.