Novinarski trio pod upravleniem Slaviše Lekića prikupio je, ako sam dobro upamtio, petnaestak hiljada lapsusa javnih ličnosti, pribeleženi su paradoksi, uzgredne nepismenosti, poneko preterivanje, i gle, marljivi sakupljači pobedili su Đoku Stojičića koji je objavio sve što mu se učinilo da je narodna poslovica, pa bio to i puki idiom, bapsko „budiboksnama“ etc., samo što se drug Đoko opredelio da skuplja bisere narodne mudrosti, a novinari su, naoborot, objavili antologiju treša – kontejner krcat jezičkim, stilskim i logičkim škartom.
Kapiten „Status tima“ kaže kako su poželeli da uzmu neku kintu, da se malo zabave i da „ostave svedočanstvo o vremenu u kojem smo živeli“, tako nekako, na konferenciji za novinare ili promociji kataloga naveden je tobožnji lupet slavnog književnika: „Alkohol ne sme da trpi zbog posla.“
Šta je tu uopšte lupljeno? Rečenica se drži i kao stav nekoga ko zna šta mu je važnije, i kao ironično posuvraćena dosadna trezvenjačka pridika da je posao preči od lokanja, meni se lično sviđa, so, Lekićev megalapsusarijum unapred me odbija. Da li zazirete od poznanika koji vas svaki put obaspu vicevima? Ja da! I jedan vic mi je mnogo, mene kad neko pita znam li ono kad se Mujo iznenada vratio iz inostranstva, ja slažem da znam, knjigu viceva možda bih uzeo u ruke jedino kad bih bio pravosnažno osuđen na četrdeset godina, a stražari mi oduzeli sve osim te brošure.
Nije li i sam naslov antologije nekako falš? Tvrdiš da nije pseći lutati a onda sa šinterskom prilježnošću pohvataš sve te nepelcovane kučiće kojih su se vlasnici odrekli i vežeš svakome kantu za rep! Ako lupetarija ima za celu knjigu, onda jeste srpski lupati (Lupam, dakle srbujem! i obratno: Srbujem, ergo, lupam!). Ako pak nije srpski lupati, a lupetanja je bilo, onda smo dobili indeks imena ljudi koji se lažno predstavljaju kao Srbi.
Falični naslov (kome fale duh i logika) aludira na „Nije sprski ćutati“, a izvrtati i reciklirati nešto što je i samo proizvoljnost, zar nije tugaljivo? Nije srpski ćutati. Šta je pisac hteo da kaže? Srbin je Hitleru rekao „Bolje rat nego pakt“, sedam godina docnije rekao je „Ne“ Staljinu, pa je Titu rekao i štaviše zapevao „Druže Tito, mi ti se kunemo“, kod Srbina ti je što na umu to na drumu, ako si pravi Srbin svakome ćeš sve sasuti u lice, pa bio to hibris ili idolopoklonostvo, ali zar nema mnogo više primera gde su Srbi ćutali, a krajnje je vreme bilo da guknu koju, na primer dok ih je Milošević u oči lagao da im bleda mati nije u ratu? Zar među političarima i danas nema mnogo više utajenog nego izrečenog? Ili je naziv emisije sa pokojne BK zapravo bio prepredeni podstrek gostima da se u studiju ne skrase dok im ne izleti nešto zbog čega će se gorko kajati!
Šta mi zapravo smeta u knjizi Nije sprski lupati a da ju nisam niti pogledao? Pa to što izjave nisu autorizovane! Barem ja ne mogu da zamislim kako autori zbirke pronalaze ponaosob autore izjava i njihove pravne naslednike. Jer, date nekome intervju i dobijete pre objavljivanja tekst da ga sami još jedared pročešljate, da izbacite ono gde ste se izlanuli i da neku dobru rečenicu doterate kao Kavalkanti što je doterao pesmu Donna mi prega i rekao joj da sada, tako opremljena i nagizdana, može slobodno u svet. Pa „Skrivena kamera“ neće pustiti snimak na kome ste upali u zamku i ispali jako smešni i simpatični: ugursuzluk biće prikazan tek kad ga vi kao glavni junak odobrite.
Devojka tobože čisti ulicu i jednim malo produženim zamahom (kao da igra golf) udari vas po dupetu, vi se štrecnete, produžite iznenađeni i pomalo ljutiti, ali ako vas je kamera snimila ispred Male Madere, a poslodavcu ste rekli da ćete tri meseca biti u gipsu, ili vam se prosto ne dopadne kako ste ispali, vi TV ekipi možete reći: ne, ne odobravam da se ovo pusti! Jeste istina ovo što ste snimili, ali ja tu istinu ne želim da predočim drugima, ovo znate vi i ja i crna zemlja.
Novinarski trio drži se onog „pala karta“, „taknuto–maknuto“, a možda mu je inspiracija takozvani javni servis koji svakog bogovetnog dana kaže deset puta: RTS, vaše pravo da znate sve.
Taman posla da znamo sve! Ionako znamo previše! Znam ko se ženi, ko se udaje, znam koliko su platili muziku, kakve su poklone mladenci dobili, kako je matičarka interpretirala velelepno uputstvo Dušana Radovića za montažu i upotrebu braka, znam gde će golubići na medeni mesec, u hotelu sa koliko zvezdica i zahvaljujući kojoj turističkoj agenciji… Od pomisli da saznam sve obuzima me mala snaga i ako bih baš morao da idem na sve ili ništa odabrao bih ništa; televizija je umela da nakon kakve masovnije nesreće pošalje reportere na pogreb, da intervjuišu najožalošćenije, naše pravo da znamo sve jače je od prava porodice da žali a da je niko ne dekoncentriše! Sada imam pravo da celo letovanje provedem zabavljajući se o tuđem, probranom i sabranom jadu, odvojenom od svega drugog što su ti ljudi rekli a što nije bilo uopšte toliko nezgrapno i nedotupavno kao ovo što je ušlo u najuži izbor „Status tima“. Flober je objavio rečnik opštih mesta, ovo je rečnik pojedinačnih mesta gde su ime i prezime ugruvanoga uzbudljiviji nego sam jezičko-logički vratolom: tako cenjen čovek, a pogledajte šta je izvalio! Sreća u nas koji kao tri mala naopačka Vuka Karadžića vredno sakupismo sav taj moždani šut!
Da sam advokat koji se upravo besramno obogatio pa sad može da se malko i sam razonodi besplatno bih zastupao sve citirane građane, ako bi oni samo pristali. Ne bih ni za njih tražio basnoslovnu odštetu nego bih u tužbenom zahtevu – ha, ubacujem se u advokatski mod, rađa se novi Vasić! – zahtevao da celokupan prihod od knjige ide onima koji su njeno meso i njena kost: najviše izjava ima taj i taj, njemu toliko i toliko promila od veleprodaje, a ovima koji bi da parazitiraju na tuđoj smušenosti, brzopletosti i trenutnom plitkoumlju da za njihovu utrudbu ne pripadne ništa!
Istinabog, mora u knjizi biti i izjava koje svedoče o autentičnoj, doživotnoj glupavosti i osionosti pojedinaca a koji su na našem čelu, utoliko gore! Nismo smeli da glasamo za njih i za njihove stranke, to što su lupili pa ostali živi (a neki ne) ponajmanje je zlo.
