Kada je prvi put emitovana 22. 11. 1993. a nastala prema ideji Nikole Neškovića (koji je ujedno sa Draganom Milićević bio prvi voditelj), emisija se zvala „Muzička slagalica“. Nikola Nešković je dao ime kvizu i maskoti Skočku koju je nacrtao Luka Spajić. Do današnjeg dana, kroz kviz je prošlo više od 5000 takmičara, smišljeno je 20 različitih igara i promenilo se isto toliko voditelja. Istini za volju, osim Nikole Neškovića, jedini voditelj je bio Ivan Bauer (danas poslanik u Skupštini Srbije), ostalo su bile i ostale voditeljke. U aktuelnoj postavi, moj lični favorit je Milica Gacin, koja ima savršen spoj rutine i spontanosti, uz eleganciju.
Dugogodišnji konsultant kviza bila je pokojna Milka Canić, čiji je pozdrav „Dobro veče“ bio jedan od zaštitnih znakova emisije. Danas je ulogu tog autoriteta i arbitra preuzeo bezlični i anonimni kompjuter.
U čemu je, dakle, misterija ove emisije?
Ovaj tip porodičnog kviza sklopio je u sebi nekoliko važnih elemenata. Emituje se u savršenom tajmingu u kasno popodne, a pre Dnevnika RTS-a. Možete ga gledati aktivno (trudeći se da odgovarate na pitanja), ili pasivno, navijajući za plavog ili crvenog takmičara. Ovo je emisija koja se gleda u društvu, gde uvek možete da preskočite ono što ne znate, a zablistate kada nešto znate. U mojoj široj familiji, naročito među starijima, krajnja potvrda nečije pameti je učešće u „Slagalici“.
Slična stvar je sa nečijim stepenom popularnosti u Srbiji. Možete da sebe guglujete, ali kada se pojavite u ukrštenim rečima (voditelj sa slike) ili se kao referenca pojavite u „Slagalici“, smatrajte se dokazano poznatom osobom.
Nastala u verovatno najgorim danima savremene istorije Srbije, ova emisija je uspela da stekne popularnost u vreme kada je, recimo, Dnevnik TV Bastilje bio negledljiv. Zato tvrdim da je „Slagalica“ jača od Dnevnika, a Skočko od svakog Komrakova.
Kao psiholog, verujem da ovaj kviz u dobroj meri pokazuje nivo opšte inteligencije kod takmičara, pa se može reći sa priličnom dozom sigurnosti da je moja baba u pravu kada je otkrila korelaciju inteligencije i postignuća u „Slagalici“. Testira je numerička sposobnost, sklapanje reči (verbalni faktor), memorija i kombinatorika i opšta informisanost. Za sve buduće studente psihologije, najbolja priprema za test opšte informisanosti bila je i ostala „Slagalica“. Ono što nije dobro jeste mogućnost da pojedini takmičari (naročito profesionalni kvizomani) praktično uče strategije za određene igre u kvizu. Menjanjem igara i uvođenjem novih ova opasnost se može umanjiti. U svim kvizovima, gde imate prethodnu selekciju takmičara, napetost se dobija upravo suočavanjem sa protivnikom, ograničenjem vremena ili nekim drugim tipom distrakcije pažnje. Bilo je perioda kada su distrakcija bile upravo voditeljke.
Ono što je za mene kao analitičara medija naročito zanimljivo jeste neverovatna pažnja sa kojom se kviz gleda i momenti kada kviz postaje refleksija stvarnosti.
Znate, svi ti najpametniji ljudi u Srbiji koji su se takmičili slali su poruke publici, a ogledalo stvarnosti bili su i zadaci. Tako i danas na mrežama odmah osvane kada se, recimo u asocijacijama, za „čekanje“ pojavi rešenje „dom zdravlja“. Bilo je i smešnih slovnih kombinacija, ili celih izraza, kao pre neki dan u igri koja je replika „vešala“. Ime igre je promenjeno u „slovo po slovo“, da se ne bi asociralo na, recimo, demonstracije članova Dveri. Ipak, jedan takmičar je umesto naziva filma braće Koen Nema zemlje za starce sklopio „nema zemlje za čvarke“.
Osim onih najuspešnijih, ostali su upamćeni i takmičari koji su lupali odgovore, ili čak postigli negativni broj poena kao čuveni Slavoljub Petrović iz sela Konatica (-5) ili Vasilije Gavrilović iz Guče (-10).
Stvarnost se probijala i prilikom predstavljanja takmičara, jer se pokazalo da su godinama, mnogi evidentno pametni i školovani ljudi po zanimanju – nezaposleni. Zato je i danas taj deo razgovora sa takmičarima blago kanalisan u drugom pravcu, ka porodici ili hobijima.
Ono što nikada nisam razumeo u ovom megapopularnom kvizu jeste fond nagrada. Za pokazano znanje u veoma jakoj konkurenciji, pobednici ciklusa su dobijali čekove od par stotina hiljada dinara ili turistička putovanja. Oni koji izgube dobijaju knjige, uglavnom istorijskog sadržaja u tvrdom povezu. Ili je tu problem sa marketingom
RTS-a, ili su sponzori u Srbiji toliko pukli, da će radije platiti reklamu u rijaliti programima, na dupetima takmičarki, nego se pojaviti u najgledanijoj emisiji koju svakodnevno gleda oko 1.5 miliona ljudi.
Ovaj ciklus i najavljeno superfinale obeležila je osvežena scenografija, bolja nagrada za pobednika i niz najava kao u kvalifikacijama za Ligu šampiona.
Nadam se da će znanje u budućnosti u „Slagalici“ i u Srbiji biti bolje nagrađeno, a emisiji želim Skočko, Skočko, Karon, Herc!
