Šta je zajedničko pevačici Jeleni Karleuši i najbogatijem čoveku na svetu Džefu Bezosu, osnivaču Amazona? To što su njihove privatne, sočne poruke najintimnije prirode upućene ljubavnicima bile tema tabloida sredinom januara ove godine. Uz jednu bitnu razliku: srpski tabloidi su bez imalo ustručavanja na naslovnim stranama objavljivali eksplicitne fotografije i poruke, pokrivajući minimalno po neko slovo poruke ili nekoliko piksela slike, dok su američki to radili sa mnogo više opreza. Naslovna strana National Enquirer-a jasno je nagoveštavala kakvu su zlatnu koku (petla, zapravo) uhvatili, ali su sočne sadržaje uglavnom prepričali.
Postoji jedan dobar savet da vam se takva stvar ne dogodi u vreme digitalnih i društvenih medija. Nemojte se snimati u intimnim prilikama i nemojte pisati takve poruke nikada i nikome. U suprotnom budite sigurni da će to, nekako, stići u javnost. Neko vam ishakuje telefon ili se pohvalite (prosledite) prijateljima koji požele da vas hvale dalje, posvađate se sa ljubavnikom koji odluči da vašu privatnost podeli sa svetom ne pitajući za cenu, koja je za njega obično niža.
Ali, kakav je to svet u kome ćemo se kontrolisati i u najintimnijim stvarima, koje ne moraju biti samo preljubničke prirode? Pa, upravo ovaj u kome živimo, gde je sve „na izvolite“, čemu i sami doprinosimo bez obzira jesmo ili nismo javna ličnost.
Onda se postavlja pitanje treba li urediti odnosno zakonski regulisati pravo na objavljivanje privatnih poruka? Ima li tu neke gradacije, recimo, ako se neko treći neovlašćeno dokopa mog kompjutera, iskopira ih i objavi ili ako to uradi jedan od učesnika u komunikaciji? Treba li ograničiti pravo medijima da prenose sadržaje sa društvenih mreža koje su i same mediji, mada vole da biraju kada će tako da se predstavljaju, a kada će tvrditi da sa medijima nemaju veze, sve u zavisnosti od situacije i zakonskih obaveza?
Jedan nivo zakonske zaštite koji već sada postoji su autorska prava. Iako intimne poruke obično nisu neka velika literatura ili vrhunsko kinematografsko ostvarenje, autorstvo je autorstvo i objavljivanje mora da se plati. Profesionalni fotografi postali su noćna mora urednika internet portala jer se svako malo jave sa tužbom za neovlašćeno objavljivanje njihovih slika i bez problema dobijaju sudsku zaštitu i pare. No, teško da bi neki medij mogao da nadoknadi „autorsku“ štetu Džefu Bezosu kojem preti gubitak od 70 milijardi dolara zbog razvoda.
Drugi nivo bio bi ozbiljniji, ali je potpuno nerealan. Da se bez mog izričitog pristanka zabrani objavljivanje ili prenošenje mojih ličnih poruka, to jest svega što ja nisam sâm stavio na uvid javnosti. U Srbiji je i ovo uzelo maha, pa tako na društvenim medijima često viđamo privatne poruke koje primalac želi da podeli sa svima, a tiču se nečijih političkih stavova, svađa na tu temu među (ne)prijateljima ili komunikaciju novinara sa javnim ličnostima. Često se, usput, namerno ili neoprezno objave i neki lični podaci kojima tek nije mesto u javnosti.
Ako se ne dogovorimo ili ne pronađemo način da se ova „razotkrivanja“ stave pod nekakvu kontrolu, naročito kada nisu od vitalnog interesa za javnost, ostaće nam dva putića. Jedan je da iz opreza potpuno ukinemo svaku lascivnu ili poverljivu komunikaciju i digitalizaciju iskoristimo da stvorimo društvo apsolutnog nepoverenja. Drugi je da batalimo pristojnost, dostojanstvo i moralne vrednosti i proglasimo da je sve dozvoljeno jer se ionako ne može zabraniti. Prosto ne znaš koji putić da izabereš.
