Srbiji predstoje prvi postkomunistički izbori. Tek ove jeseni ima da vidimo kako će to da izgleda i u čemu je razlika. Trebalo bi da to budu najslobodniji izbori do sada, što će se najbolje iskazati brojem birača koji slobodno odluče da im je svejedno i ne odu na glasanje. Ne iz bojkota nego iz lenjosti.
Nema ovde nikakvog paradoksa: ako se uspostave neke osnovne demokratske ustanove, ako se redovno proverava pa se, dakle, zna raspoloženje građana, onda ozbiljni kandidati ne mogu mnogo da se razlikuju. A kad je tako, bude dosta onih što ostanu neodlučni. Dakle, demokratski ideal bio bi da se kandidati razlikuju taman onoliko koliko je dovoljno da se glasači dovuku do najbliže kutije.
Razlika između Koštunice i Labusa, ako oni budu glavni rivali, možda i nije tako beznačajna, ali Srbija je sasvim nedavno, pre samo dve godine, napravila ogroman, epohalan izbor i lako je moguće da će još neko vreme trajati izvesni izborni zamor uz osećanje da su preostale samo zanemarljive dileme i nijanse koje zanimaju samo cepidlake. To znači da se može očekivati da Srbija na izborima pokaže da se malo brine oko toga ko će naslediti Milana Milutinovića.
Ako na pitanje da li će Labus doneti u zemlju mnogo para ili će Koštunica vratiti nacionalno dostojanstvo mnogi birači odgovore: neće, ne vidim šta bi im se moglo zameriti. Cinizam? Manjak optimizma? Sumnja u reforme ili u tradicionalne vrednosti? Otpor modernizaciji i Evropi ili nemar prema sopstvenom identitetu?
Ne, pre će biti da ljudi uviđaju da tu, srećom, ima manje krupnih dilema nego što će kandidati u kampanji pokušati da pokažu. Možda je čudno jedino to što se ovde događaju, makar naizgled, veliki skandali, koji bi, da je sve u Srbiji normalno, bili dovoljni za doživotnu političku diskvalifikaciju nekih ključnih igrača, a neće se dogoditi skoro ništa.
Mislim na gotovo sasvim dokazanu priču o pokušaju zloupotrebe vojske za upad u prostorije Vlade Srbije, iz čega će se Koštunica izvući, a ne bi smeo. Kao što će se i Đinđić, Vlada i DOS već nekako izvući iz katastrofalne manipulacije poslaničkim mandatima i neviđene zbrke koju su izazvali. Zbilja je važno da razumemo zašto takve stvari ne samo prolaze nekažnjeno nego uopšte malo koga stvarno uznemiruju.
Čini mi se da je bar jedan važan razlog to što u ovoj državi ne postoji skoro ništa osim te dve strane u sporu. Nema neutralnog, nezavisnog autoriteta koji bi pouzdano presudio, slabo važe i zakoni i običaji, sve je podređeno partijskoj propagandi, što znači da ako vas nešto iskreno skandalizuje i šokira, vi mora da niste odavde. Jer ovde ima samo lažnog skandalizovanja, po partijskom zadatku, koje se prepoznaje po tome što je glasnije od iskrenog.
Ako ste za ili protiv bilo čega u javnim poslovima, vi ste neizbežno za Đinđića ili Koštunicu. Jer je sve već podeljeno i razgraničeno, zauzeti su stavovi o svemu i sve što kažete koristi jednome od njih, a što jednome koristi drugome škodi. To je, dakle, kao utakmica bez sudije; gotovo sve je dopušteno i zato je bilo moguće da se stranačko nadmetanje odvija preko vojske, policije, službe bezbednosti, medija i uz otimanje poslaničkih mandata.
Sve bi ovo bilo opasno i pretilo bi haosom i nasiljem, pošto su u pitanju krupni interesi, novac i karijere mnogih ljudi. Ali, haos i nasilje ipak su dozirani i, čini se, kontrolisani, pre svega zato što je zemlja donekle pod nadzorom zbog ekscesa bivše vlasti, a to znači da se pravi haos više ne može dogoditi. S druge strane, nije nikakva sreća biti pod bilo kakvim protektoratom jer to doprinosi smanjivanju uračunljivosti, podstiče neodgovornost, nerad, aljkavost, zlovolju i sve što liči na robovski mentalitet.
Jedna od nevolja s budućim izborima biće svakako i ta priča o protektoratu, što bi takođe moglo smanjiti volju za biranjem. Osim toga, to bi mogla biti jedna od važnijih izbornih tema, pri čemu bi, recimo, Labus dokazivao da je svako prisustvo međunarodnih faktora nužno pozitivno, a Koštunica bi obećavao da će on malo naterati te strance da nas poštuju i ozbiljno shvataju. Labus će, recimo, sav ozaren pominjati neke milione kao da ih lično na lutriji dobija, dok će Koštunica mrgodno tumačiti da se radi samo o prodaji zemlje i naroda, što će on da spreči.
U meri u kojoj ova tema bude dominirala, spoljni faktori će zaista biti u prilici da utiču na ishod izbora, pošto će od njih zavisiti da li će Labus održati neko obećanje ili će Koštunica dobiti neki znak uvažavanja. A kad bi se u centru izborne kampanje nekako našlo nešto političke supstance, kad bi se mogla postaviti najispravnija i najsmislenija pitanja, onda bi se verujem pokazalo da narod treba da se izjasni šta misli o učinku Đinđićeve vlade.
Jer ta vlada je bila jedini pravi akter u procesu postmiloševićevskog preobražaja Srbije, a sam premijer nikad nije oklevao da preuzme ličnu odgovornost za gotovo sve njene poteze. Samo po sebi to je vrlina, pogotovu kad se uporedi s Koštuničinom neodlučnošću. Ako su odluke i preuzimanje odgovornosti mera produktivnosti političara, onda je Koštunica rđav primer za svoje saradnike i sledbenike. Ali, naravno, valja videti i kakve su bile odluke koje je Đinđić bez oklevanja donosio.
U svakom slučaju, to što je Labus izabrao da ne bude formalno kandidat DOS-a rezultat je procene da ta firma više nije na najboljem glasu.
