Nije li naš zlatni vek, simbolično predstavljen escajgom od istoimenog plem. metala, pao u doba feudalizma, nije li Srbiji i srpstvu bilo bolje i prijatnije u feudalizmu nego u narednim kak se veli formacijama? Ah, Srbijo, u freskama, manastirima, sa vojskom od kojih se susedima ledi krv u njinim neslovenskim žilama, Srbijo nad rudnicima u koje silaze gastarbajteri iz sadašnje Evropske zajednice, vladari ti svi do jednog ktitori, svi okrenuti veri i umetnosti, sve sami širokorukaši, ne žale zlata žeženoga da se izgrade hramovi i manastiri sa freskama dostojnim UNESCO-a od čijeg ih je sveč. osnivanja delilo više od pola milenijuma, koliko je samopregornog rada, koliko odricanja u tim našim dinastijama, kad su toliko toga zaveštali svome rodu i svojim podanicima! (Pa i danas, kad pogledam samo Cvetni trg, kako su ga presvukli, ko šnajder džep, beli se kremen-kamen dokle oko seže, kao da je besplatan, i kamen i ruke naših neimara: kad je u pitanju lepota Srbija i danas ne škrtari, mogla bi, dakle, da opravi, ili makar da sruši izbombardovana zdanja u Kn. Miloša, ali to su poprišta istorije, i njihova je lepota baš u njihovoj izrovašenosti i unakaženosti, opraviti njih bilo bi kao napraviti plastičnu ruku ili protezu Veneri, koju smo svi prigrlili u zatečenom stanju, i vezali se za nju emotivno još i više, jer nas dira lepota na koju je varvarin nasrnuo svojim šestopercem (opevanim u varvarskoj poeziji), što nas pogađa više nego da je pala prilikom zemljotresa, ili da ju je neko od posluge, nedostojne i da robuje u tako finoj kući, nepažnjom tipičnom za tu vazda nezadovoljnu klasu oturio na pod koji svakako nije bio od laminata, nego od kamena kakav i mi koristimo za naše cvetne trgove.)
Zato ne prođe dan a da preko mene ne pređe senka tuge i brige: šta ćemo mi bez istorije koja je očito pri kraju? Nema više bombardovanja, nema stradanja Narodne biblioteke (osim što ima upravnika koji me je nedavno iznenadio svojom rasudnom moći i izraž. sredstvima), nema više danka u krvi, nema više ni naših kojima se u Hagu radi o glavi, nema nasilnog pokrštavanja, Srbija je prijatelj Zapada, sestra Istoka, babatetka Trećeg sveta (kako je politički nekorektno donedavno nazivan), siromašna štićenica Severa, nema više spora koji naša diplomatija neće izgladiti na ekumenski i bogougodan način, ali su baš zato sećanja na prošlost i jubileje sve dragocenija.
Konstantin, rimski car, svetski a naš, rođen u Nišu, kao i Neša Galija, drevni espeesovac, kakvu smo mu velelepnu proslavu upriličili, Konstantinu, toliko je toga učinio za hrišćanstvo, koje je, ako ćemo biti iskreni i pravedni, i danas vera nad verama. Prebrojali smo imperatore kojima je vrpca presečena u današnjoj ujedinjenoj Nemačkoj, ni prineti nije to jezičko područje našem. Grešna mi duša, i sramota je što to ne znam u podne u ponoć, ali kod nas je rođeno brat bratu devet imperatora, a u onolikoj Nemačkoj svega šest. Celu pretprošlu godinu proživljavali smo, bitku po bitku, Prvi svetski rat, Veliki rat, to kad kažeš, puno ti srce, ali morali smo njega da veličamo, jer već u narednom svetskom ratu (u daljem tekstu: Mali rat) udariće i Srbin na Srbina, pa o ustanku protiv Hitlera i govorimo onako kako nas je podučio naš živi klasik Drašković Vuk, Dan ustanka nije više ni crveno slovce u kalendaru, o Danu borca da i ne govorimo, ali ako je Drugi svetski umnogome upropašćen i izgubljen za naše rukovodioce koji bi oko nečeg slavnog da nas stalno iznova ujedinjuju, ima drugih istorijskih događaja, koji upravo zato postaju još dragoceniji: spomen na agresiju NATO pakta (koju nisam prizivao, štaviše, bombardaciji sam se dragovoljno izložio doletevši preko sinjeg mora u domaju, gde sam bio na raspolaganju Voj. odseku, ali je rat dobijen i bez mog oružanog učešća) kao da je iz godine u godinu sve jači, i prosto mi dođe žao što neću prisustvovati stogodišnjici bombardovanja i što za stogodišnjicu Kumanovskog sporazuma neću biti na svečanoj bini kao veteran čije je hrabro pero škripalo uz ratnu voštanicu (jer su nam gađali i trafostanice!) dok je raketa preletala Tošin bunar i pala takoreći na njega tj. na mene.
Porodice koje su nekog izgubile u toj nadam se poslednjoj krvavoj budalaštini ovde, naravno da to neće zaboraviti, ali se baš dužnosnici čija je politika dala alibi NATO alijansi ne libe da govore u prvom licu množine koristeći trajne glagole: „Dok su ubijali našu decu!“ Dobro, to je metafora, to je „za kim zvono zvoni“ primenjeno na naš slučaj, ali ima u toj rečenici koju sam čuo barem stotinu puta neke bolesne naslade.
Nisam pratio ceremoniju povodom Jasenovca, ali sam iz druge sobe čuo da Srbin živi, što mi je lično sasma po volji, da, Jasenovac je kudikamo zgodniji i praktičniji nego bitka na Sutjesci, u Jasenovcu te ubijaju samo zato što si Srbin i što si pravoslavac, možda si usput i komunista, ali i tebe tako crvenog žalimo, jer si dopao logora, nisi otišao u partizane, nisi oterao našu premilu Dinastiju, i nećeš posle Oslobođenja da proganjaš Dražu, Nedića i ostale srpske majke.
