Zamislimo ovaj SF scenario: osnujete nekakvu organizaciju, udruženje, grupu građana, šta god; ne zna se ko ste i šta ste; ne radite ništa godinu dana i niko nije nikad ni čuo za vas; nakon toga, najedared, kao da ste dobili adrenalinsku injekciju, prhne vam na um da organizujete javni skup, a na njemu se, kao učesnici, pojave ništa manje nego predsednik države, predsednica Vlade, ministri odbrane (sva trojica u jednom telu), direktor policije, visoko rangirani tajnoslužbac, plus ambasador najmnogoljudnije zemlje sveta i ambasador jedne od ključnih evropskih zemalja. Pa, gde to ima, reći ćete vi? Ih, gde: u Srbiji, brale… O, zar se i to može? Naravno: ono što je običnim, takoreći konfekcijskim ljudima nezamislivo, to je za ljude posebnog kova „tak narmaljno“. Jer oni, ljudi posebnog kova, oduvek su bili avangarda: nekada radničke klase, poštene inteligencije i uopšte naprednog čovečanstva, a danas Otadžbine i vaskolikog Srpstva. Diskurs je, što bi se reklo, drugačiji, ali je rukopis nekako isti.
Do juče anonimna organizacija i dalje anonimnih ljudi kojoj je sve gore navedeno pošlo za rukom zove se Nacionalna avangarda; „Danas“ je objavio njen manifest, i to štivo otkriva nam mnogo toga zanimljivog. Zapravo, kraj prethodne rečenice čista je laž. Jedino zanimljivo u nekakvoj vezi s njim je jedna pomalo melanholična spoznaja, povezana s neminovnošću protoka vremena, i toga da se pod Suncem sve menja ne bi li sve ostalo isto.
Elem, nekada je (u pozadini ide tema iz „Grlom u jagode“) u paramondenim krugovima Beopalanke obitavao jedan ekscentričan, doduše pompezno isprazan i naporan, ali bar u kontekstu našeg svračijeg zakuka relativno originalan tip; zanatski potkovan ali deprimirajuće nedarovit slikar, bar „dijagonalno“ načitan, ali baš nimalo talentovan pisac i esejista, „mislilac“ širokog spektra, a uskog uma. E da, i otvoreni filofašista u vreme kada to ovde još ni u ludilu nije bilo u modi. Zvao se Dragoš Kalajić. Bio je neka vrsta „srpskog nacionaliste“, ali uopšte nije – ni likom ni delom – ličio na one koji su se obično tako predstavljali, ili su ih drugi takvima doživljavali. Naši su „srpski nacionalisti“ i desni disidenti iz vremena komunizma mahom bili „deca komunizma“ koja su u nekom trenutku malko zastranila, recimo posvađala se s nekim okružnim komesarom ili se spetljala s njegovom ženom, pa su se najedared obreli na drugoj obali, pri tome ne znajući ni da plivaju ni da pecaju. Zato je diskurs našeg „nacionalizma“ bio tako ubogo parohijalan i tribalistički, tri muke da te uhvate: uz takve nacionaliste, bilo je pitanje već i estetskog samopoštovanja biti sve suprotno od njih. Kalajić je, pak, bio doduše folirant, ali međunarodnih dimenzija, šarlatan, ali šibicarski okretan, naočit plejboj i bonvivan, i svakako jedan od veštijih opsenitelja prostote tokom sedamdesetih i osamdesetih. Što je Karlos Kastaneda u to doba bio za precvale hipike, to je Kalajić bio za wannabe nacionaliste, „integralne“ konzervativce i sličnu, tada još malobrojnu ekipu desničarskih hipstera. Niko, doduše, nije qrca razumeo šta taj drobi – baš kao Kastaneda na pejotlu – ali je Kalajić ipak bio vižljast opsenar: svoju Taštinu Praznine do smrti je izvesnoj ciljnoj grupi konzumenata/ovisnika uspešno prodavao kao eliksir osobene mudrosti, tako „srpske“, a tako „svetske“. Bio je, sterijanski rečeno, poeta Ružičič, vilozov i vantasta srpske desnice. Nikako niste mogli da zamislite da Kalajićev nadimak bude, recimo, Gedža…
Šta je ostalo od svega toga? Ništa, ili nešto manje. Gledano iz jednog ugla. Iz nešto drugačije perspektive, naprotiv, današnji bi se „trampizovani“ svet Kalajiću više dopadao nego onaj kakav je bio u vreme kada ga je napustio. Za našu priču je, međutim, važnija njegova lokalna baština, ako je ima.
Kao i manje-više svaki drugi, tako je i srpski nacionalizam, danas kao i uvek, mnogo bliže onome što će Majkl Bilig u eponimnoj knjizi (čitati u izdanju Biblioteke XX vek) nazvati banalni nacionalizam. A to je, pak, nešto prilično prizemno i jadno, dronjavo, neretko nasilno, i to na način pre uličarski nego „viteški“ (ovaj potonji način, doduše, u stvarnosti ionako ne postoji, ali narečene vantaste obožavaju da vantaziraju o njemu).
E sad, čemu ove reminiscencije na Kalajića? Otuda što pompezni manifest Nacionalne avangarde pokušava da transcendira banalni nacionalizam i da ga vozdigne na pijedestal plemenite duhovne discipline upravo jezikom, stilom i načinom mišljenja jednog Kalajića, tačnije: njegovih daleko manje darovitih epigona. A kad si manje darovit od nekoga ko nije bio darovit (osim u šibicarskom smislu, ali to nije ni dar ni pamet nego veština, i to nižerazredna), onda je to prilično beznadežno. No, to opet ne znači da u tom manifestu nema baš ničega na šta bi vredelo obratiti pažnju. Naročito je simptomatična jedna tačka: „Ideja arheofuturizma podrazumeva projektovanje predmodernog u postmoderno kako bi se prevazišlo (zaobišlo) moderno“. „Arheofuturizam“?! Bla-bla. Nije to važno, to su verbalne dimne bombe – zapravo, više prdeščići. Ali, „zaobilaženje“ Moderne i modernizacije generalno, izgradnja nadvožnjaka od predmodernog ka postmodernom – to je u osnovi san svakog fašizma. Fašizam može čak da obožava tehnološki progres i slično (Hitler je vredno gradio autobahnove), ali gaji nepremostivu odbojnost prema Moderni, u najširem smislu reči, političkom, društvenom, kulturnom, estetskom. Zašto? Moderna je emancipacija, sekularizacija, demokratija, ravnopravnost, pluralitet. E, ta idiosinkrazija prirodno spaja lažne modernizatore koji vladaju Srbijom i otvorene, mada epigonske antimoderniste koji joj se nude kao intelektualna avangarda.
