Dve institucije koje u Srbiji tradicionalno uživaju najveće poverenje jesu SPC i Vojska. Pošto se o istoriji nastanka srpske srednjovekovne države tek snima serija, tačnije o Nemanjićima, hit naše TV produkcije je „Vojna Akademija“.
Ispade da je Gordan Mihić napisao scenario za obe teme, a RTS će biti nosilac produkcije.
Vojna akademija je sa emitovanjem treće sezone svojevrsni fenomen. Prizori iz vojničkog života su uvek bili gledani, još od crno-bele TV produkcije i obuke za bacanje ručne defanzivne granate u klasiku „Vodnik, bombe i…“ gde Stole Aranđelović spasava regruta od sigurne smrti. Posle je Đorđe Balašević sa ostatkom ekipe zabavljao naciju sa vojničkim dogodovštinama i marifetlucima.
Posle mnogo godina, sa zaokruženom državnošću, sa pristojnom distancom od devedesetih i ratova na Balkanu, posle prećutnog pomirenja sa NATO-om nakon bombardovanja, ponovo je atmosfera u gledalištu bila pogodna za ovakvu seriju. Poslednji primer dramske serije koja se indirektno bavila Vojskom Srbije bila je serija „Moj rođak sa sela“, gde je sa dozom gorčine prikazana slika vojne bezbednosne i obaveštajne službe posle NATO bombardovanja.
U „Vojnoj akademiji“ je reditelj Dejan Zečević na savremen način snimio priču, čiju osnovu su od Gordana Mihića u drugoj i trećoj sezoni uspešno preuzeli i raspisali Milan Konjević i Boban Jeftić.
Gledanost je bila odlična od samog početka, jer je publika prihvatila priču o današnjem društvu kroz prizmu različitih karaktera koji dolaze iz različitih socijalnih stratuma. Serije o pitomcima omogućavaju da se u istom okruženju nađu Rom i sin ministra, Crnogorac, Mađarica, Srbin, fenserka i sportistkinja, dakle – kao što se nekada govorilo u JNA – zemlja u malom! Prednost današnje Vojne akademije je prisustvo žena, što je nas svojevremeno veoma frustriralo iz sasvim razumljivih, hormonskih razloga.
„Vojna akademija“ je tako meteorski promovisala čitavu generaciju mladih glumaca i glumica koje danas možete gledati u različitim serijama, gde se već pojavljuju imenom i prezimenom. Pre „Akademije“ je taj efekat izazvao serijal „Montevideo“.
Pre nekoliko nedelja, producent i serija su odlikovani „sa najvišeg mesta“ jer je Toma Nikolić, kao vrhovni komandant u odlasku, na kraju mandata praktično nagradio seriju koja je veoma pomogla u popravljanju imidža Vojske Srbije. Ovim je serija „Vojna akademija“ možda prva odlikovana serija u istoriji naše televizije.
Ruku na srce, nedavni protesti sindikata zaposlenih u VS govore da u stvarnosti nije sve baš kao u seriji. Dok se naširoko raspreda o MiG-ovima koji će stići iz Rusije, na zemlji se pripadnici VS susreću sa mnogo bizarnijim problemima, kao što su stara i propala oprema, male plate i neizvesna budućnost struke.
Za to vreme, u Vojnoj akademiji su se promenile već 3 klase pitomaca pa su gušteri iz prve sezone danas već oficiri sa stažom.
Prošle nedelje je popularnost serije testirana zahvaljujući glupavim naslovnim stranama tabloida. Jedan od glavnih likova je poginuo u misiji u inostranstvu i njegova fotografija je objavljena sa komentarom: poginuo Ris! Prema komentarima na društvenim mrežama, veliki broj gledalaca je poistovetio glumca i njegov lik iz serije, pa je počela histerija i naricanje. Čovek je morao da se pojavi na televiziji, kao nekada Kasandra ili Esmeralda, koja u stvarnom životu zaista nije slepa! Tabloidi su radili ono što inače rade, baš kao i portali koji senzacionalističkim naslovima navode korisnike da klikću dalje.
Na kraju epizode, sezone ili serije za mene je ključno pitanje kakav će „Vojna akademija“ imati efekat na percepciju vojske u našem društvu. Pošto živimo u nesigurnim vremenima, kako na globalnom planu tako i u okruženju, ispade da su ljudima potrebni nada i verovanje da će Vojska moći da sačuva nekakvu bezbednost. Ris je poginuo u borbi sa ISIS-om, ali kod nas se mnogo jače tenzije osećaju u neposrednom okruženju – u odnosima sa Hrvatskom, Bosnom, Makedonijom, Kosovom ili Albanijom. Za sada serija „pliva“ zaobilazeći ove neprijatne teme, jer mnogo više dramske radnje pokrivaju međusobni drugarski ili ljubavni odnosi glavnih aktera. Takođe, prilično blago i nejasno prikazan je odnos Vojske i politike, što je takođe današnja realnost i izvor mnogih problema.
Pojavljuje se lik nekakvog ministra, a političar je i otac jednog od glavnih junaka. Taj kritički pristup je publika odlično prihvatila kada su u seriji „Ubice moga oca“ prilično realistično prikazane tamne strane i mane srpske policije. Siguran sam da Vojska nije imuna na svu socijalnu patologiju našeg društva. Sa druge strane, upravo je Vojska razbila mnoge društvene tabue, od prihvatanja žena do činjenice da je jedna od najpoznatijih transrodnih osoba, danas žena, nekada bila muškarac i oficir u Vojsci Srbije!
