Gutanje najveće žabe: Sastanak kod Ketrin
U primaćoj sobi Ketrin Ešton, oko nekog žućkastog seta stolova, sreli su se Ivica Dačić i Hašim Tači. Dogovorili su se da počnu pregovori Beograda i Prištine, koji će biti, tvrdi Dačić, „statusno neutralni“, ali svi očekuju da ti pregovori naprave ključni pomak u odnosima Srbije i samoproglašene države Kosovo. U tom pravcu su i dogovorene posete britanskog ministra inostranih poslova, a posebno Hilari Klinton, državne sekretarke SAD.
U narednih nedelju dana dolaze da potvrde narodnu banalnost: gvožđe se kuje dok je vruće i onu bezobraznu – šta se radi s magarcem kad je u blatu.
Poslušali su pokojnog Zorana Đinđića: prvo progutaj najkrupniju žabu. To se uvek radi na početku mandata, kada su naredni izbori daleko, kad imaš dovoljno vremena da i poraz pretvoriš u pobedu i kad si potpuno svestan da nemaš opoziciju koja ti duva za vrat; osim Vojislava Koštunice i njegovih „ustavobranitelja“, Srpske radikalne stranke, bez glave i repa, i nekih pokreta koji svi zajedno ne bi prešli izborni cenzus.
Sad je idealna prilika da se žaba proguta i taj zadatak pripao je Dačiću, u čemu ima neke istorijske pravde.
Tek ćemo u mesecima koji dolaze videti šta pregovarački timovi Srbije mogu da postignu oko severa Kosova, položaja Srba južno od Ibra, pitanja imovine i stotinu drugih stvari koje čine realni život. Zato ovi naši „od sutra“, kako je rekao Dačić, nakon rukovanja sa Tačijem, počinju da pripremaju platformu za pregovore, mada je već sutradan saopšteno da se platforma uveliko radi, samo što to premijer izgleda nije znao.
Sasvim je moguće da Dačić o tome nije bio obavešten. Ali, sada, kad mu je dopao šaka vruć krompir da bude šef pregovaračkog tima, moraće i njega da uključe u izradu tog dokumenta, tim pre što se očekuje da platforma bude odraz maksimalno moguće saglasnosti političkih snaga u Srbiji.
Ne sumnjam ja da će oni neki papir da proizvedu, ali mi nije baš jasno kako će da obezbede saglasnost oko te platforme makar unutar vladajuće koalicije. Da bi neki pregovori uspeli, značajni pogotovo, pregovarač mora biti politički utemeljen, iza njega mora da postoji jedinstvo volja i ambicija, mora da uliva sigurnost i da deluje kao da će njegove odluke važiti na dugi rok.
A kakvi su odnosi u koaliciji na vlasti najbolje govori primer iz Smederevske Palanke. Zbog razvrgavanja i smenjivanja vlasti na lokalnom nivou Aleksandar Vučić čak preti novim izborima. Nedavno je, naime, došlo do treće promene vlasti u ovom gradu otkako su održani lokalni izbori. Odmah posle izbora koaliciju su napravili socijalisti i demokrate. Međutim, ona je ubrzo razvrgnuta, pa su vlast napravili DS i SNS. Onda su socijalisti pre par dana opet „prevukli“ demokrate na svoju stranu, a koaliciji se priključio i URS.
Možda je to mali primer u odnosu na kosovsku nacionalnu temu, ali ovi što pišu platformu i hoće da vode pregovore, ne deluju kao neko ko bi bio ozbiljan pregovarač. Ko će s njima i da razgovara ako uveče ne znaju gde će osvanuti. O tome opširno pišemo na stranicama koje slede u ovom broju „Vremena“.
Peti stub: Šeici u nadiranju
Srbija je u međuvremenu otkrila peti stub svoje politike: istina, taj stub je i bukvalno utemeljen na pesku. Zaređali su se susreti i obećanja raznih šeika, mada njih nismo čuli, ali nam ovi naši tumače da će Abu Dabi, Katar, Kuvajt… silne pare da ulože u Srbiju: jedni će da kupe 25.000 hektara zemlje, drugi će da nam pozajme pare da dovršimo beogradski Skadar na Bojani, odnosno železničku stanicu „Prokop“, treći će da budu investitori u novi JAT; čista Šeherezada, priča je potpuno u trendu s televizijskim serijama koje plene narodnu pažnju.
Moja omiljena epizoda ovog serijala je kad su Aleksandar Vučić i Mlađan Dinkić išli kod nekog šeika da mu prodaju tri namenska aviona, a onda je crkao falkon Vlade Srbije pa su molili šeika da im pozajmi avion da se vrate kući. Taj posao s avionima mi izgleda posebno perspektivan.
U međuvremenu Vučić malo posustaje u borbi s korupcijom, možda mu je i predsednik svih građana rekao da „malo o’ladi“, ali su se „službeni glasnici“ raspomamili i hapse neprestano. Išlo je dotle da je i Vučić morao da kaže da mu hapšenje Nebojše Čovića „nije u planu“. Već sam negde napisao da je Aleksandar turio one nove naočare na oči, otvorio rokovnik i rekao: „Ako je danas četvrtak, onda nije Čović.“
Sad se promenila tema: hapse se učesnici prodaje Smederevske železare, a neka se spremi Miodrag Kostić. Zar nije on tri crvotočne šećerane kupio za „tri evra“. Dobro, jeste posle uložio dvadesetak miliona evra da one prorade, ali brate, ruku na srce, bilo je jevtino, mada niko nije hteo da ponudi više. Ja ovako malo bleskast kakav jesam, makar zbog činjenice da raznim ljudima dozvoljavam pravo na javnu reč, pod uslovom da neistomišljenike ne zovu stoko bezrepa, mislim da je to sa železarom bio odličan posao.
Prodali smo Amerikancima Smederevo za oko 23 miliona dolara, a kad su oni odavde pobegli, glavom bez obzira, sve lupajući nogama sami sebe u zadnjicu, otkupili smo tu istu železaru od istih Amerikanaca za jedan dolar, dakle zaradili smo 22.999.999 dolara, što bi bio posao veka samo da znamo šta ćemo s tim Smederevom.
Kad se razni šeici pozabave pitanjima sigurnosti sopstvenog kapitala i pravnog položaja u zemlji Srbiji, mogućnošću da koliko za par godina, ako ne i brže, budu na naslovnim stranama „tabloida ovlašćenih da saopšte“, neće im pasti na pamet da s nama trguju, ako im je ikad i padalo.
U zemlji gde se od svakog biznisa napravi sprdnja, a od sprdnje biznis, neće da se igra ni ono malo domaćih kapitalista. Ćute, čekaju, rekao bih da su prestali i da se nadaju. A bez jakog nacionalnog kapitala nema ni jake nacionalne države. U atmosferi gde je elementarni princip trgovine da kupiš jevtino da bi prodao skuplje postao razlog za procesuiranje ljudi i firmi, đavo je odneo šalu i mislim da će pregovori između sveta politike i sveta kapitala biti jednako teški kao i pregovori između Dačića i Tačija.
To su postala dva sveta.
Đilas ili Tadić: Opšti izbori
I šta smo još imali, a da o tome ne pišemo na narednim stranicama ovog broja „Vremena“. Imali smo predizbornu groznicu u trci za predsednika Demokratske stranke. To je postalo toliko važno pitanje da predlažem da se oko tog izbora raspišu opštenarodni izbori. Pa da lepo svi glasamo. Šta ima samo njihovi članovi da se pitaju?
