Nije to bilo tako davno, tek pre koju godinu, kada su razni, među njima i ja, umeli da kažu kako u srpskom parlamentu samo DSS i LDP imaju nešto nalik na konsekventnu politiku, dok svi ostali uglavnom muljaju po sistemu „dobro jutro čaršijo na sve četiri strane“, dajdere ‘vamo i Kosovo i Evropu, i kapitalizam i samoupravljanje, i vino i pivo, i Marka i Janka, i Ovo i Ono…
Kad ono – međutim: u sledećem sazivu skupštine neće biti ni DSS-a ni LDP-a, ostadoše Doslednjakovići ispod crte! Šta li se to u međuvremenu tako dramatično dogodilo s njima? S DSS-om baš ništa: ostao je dosledan sebi, svojim fiksacijama i svom ofucanom guruu, i baš u tome je njegov problem, jer je to ona sorta jalove „doslednosti“ čoveka koji na julskom žaropeku sedi u debelom gunju pošto je, eto, i zimus bio u njemu, i bilo mu baš fino, ergo, mudruje on, nije problem u pogrešnom gunju nego u pogrešnoj klimi.
S LDP-om je priča sasvim drukčija. On je ušao u zonu opasnosti da postane irelevantan onog trenutka kada je njegova politika u jednom bitnom segmentu „trijumfovala“ tako što je usvojena od novog mejnstrima; baš to ga je učinilo potencijalno suvišnim, jer LDP nije konstituisan tako da bude stranka mejnstrima ili barem ideološke mlakosti i eklekticizma (što recimo DS-u uvek dobro stoji, osim pod Đilasom kojem baš ništa ne stoji i za kojeg ni Armani ne bi bio dobar šnajder, ali o tome i o koječemu na relaciji DS-NDS-beli listići-Druga Srbija etc. opširno sledeće nedelje), nego jasno profilisana movida „građanističke avangarde“. A ako LDP više nije to – onda LDP više nije ništa. I nemoguće mu je pronaći i domisliti svrhu, osim da bude beslovesni, dezorijentisani „nosač aviona“ za sve otkačenije ambicije i samoprojekcije svog lidera.
Elem, gde je LDP pogrešio? Ne, spisak bi bio predug, preformulisaću pitanje: gde je LDP nepopravljivo pogrešio, gde se diskvalifikovao i zapravo samoubio? Dve su tačke tu bile prelomne. Hronološki prva bio je onaj bedan i sraman manevar fingiranog pregovaranja s DS-om: bilo je odviše jasno da LDP stvari postavlja tako da demokratama budu naprosto neprihvatljive, e ne bi li imao (odviše, nedopustivo, arogantno providan) izgovor da kaže kako od „ukrupnjavanja opozicije“ nema vajde, pa se mora ići na udarničko šlihtanje Vučiću za neku buduću kombinaciju. Bilo je to, hajde da kažemo tako, i otvoreno ponižavanje sopstvenih potencijalnih glasača, kao da su maloumnici, pa ne vide šta se i zašto radi. Nakon tog „praktičnog“ faula, usledio je jedan naizgled manje značajan, ali suštinski još mnogo gori, „ideološki“ kada je LDP ušao u neverovatan, nadrealan sojuz sa sandžačkim „zukorlićevcima“! To naprosto nije moglo da prođe nekažnjeno, jer je bilo najotvoreniji izazov sopstvenim pristalicama: „Ma, ko vas šiša, možemo mi i bez vas, naći ćemo neke druge!“ Ali, koje druge?! I gde se kisele ti Neki Drugi, u kojem špajzu, da i ja za’vatim malo?
E sad se javlja Dežurni Pametnjaković: pa, nije samo LDP sklapao „čudne“ i „neprirodne“ saveze! Tačno, ali nebitno: prvo, „široko“ postavljene stranke mejnstrima imaju veći manevarski prostor, a drugo, i važnije: NIKO ipak nije uradio ništa ni približno tako skrnavo kao što je savez „ekstremnih“ levoliberala sa ultrakonzervativnom klerikalističkom i etnocentrističnom organizacijom, svejedno je li „muslimanska“ ili koja već. Zašto se onda nisu sojuzili i sa, šta znam, Amfilohijem Radovićem? I politički promiskuitet ima neke prirodne granice: možete li da zamislite, recimo u Nemačkoj, savez Zelenih i neonacista? E, o tome vam govorim.
LDP je spao na potpuno konfuzni, upravo nebulozni egotrip Čedomira Jovanovića i nekolicine ljudi oko njega, koji ili su i sami hipnotisani ili im je valjda neprijatno da ga probude. Ovo Jovanovićevo „pismo članovima LDP-a“, sa elementima karikaturalnog mesijanizma i manije veličine, obnarodovano u utornik po izborima, pokazuje da rezultati izbora nisu doneli samospoznaju, nego da se, naprotiv, Jovanovićevo stanje rapidno pogoršava.
Dešava se to u politici, stresan je to posao. Tako je Koštunica „pukao“ u vreme onog famoznog nedamo Kosovo mitinga i zapravo se nikada nije istinski oporavio, a sada je i stranku povukao za sobom. No, Koštunica je ipak spor čovek, pa je i tonuo sporije: kod liberala sve to ide nadzvučnom brzinom. Valjda zato što život ne može da čeka.
Pre samo nekoliko nedelja napisao sam, zblanut bednim lupinzima LDP-a, kako bi ova stranka ostatke časti mogla da sačuva jedino tako da ne pređe cenzus. U smislu: imaće mnogo manje prilike da se dalje bruka. I evo, tako se i desilo. Nisam srećan jer nisam zlurad, i nisam prizivao takav rezultat, niti sam mu se nadao. Samo sam smatrao da je logičan, mada bih, što racionalno što iz nekog sentimenta, ipak više voleo da se dogodilo nešto „nelogično“. Ali to nije moglo da se dogodi: koliko god ljudi glasalo i kakvi god oni bili, ukupan zbir uvek daje 100%. Nemoguće je među njima naći bar 5% onih kojima ćete se otvoreno podsmehivati i sistematski praviti majmune od njih, a onda ispružiti šešir da u njih ubace svoje glasove. Okej, Vučić to može, i to čak deset puta više, ali on se takvoj publici obraća da to sebi može da priušti; njihovo je carsko nebesko. LDP se, naprotiv, obraćao inteligentnim i obrazovanim ljudima, njih je mahom izgubio, a neke druge nije pronašao, jerbo drugi već imaju svoje ljubimce, ljubi ih strina što su tako lepi i pametni.
