Još jedna tužna pojava među muškima. Za razliku od raspuštenka, samac se nije ženio – a po svoj prilici i neće, u najvećem broju slučajeva. Bolje bi mu i bilo. Kad se samac predomisli i konačno reši na brak, obično je prekasno. Ta se veština, naime, uči za vremena; posle je mnogo teže. Evo i zašto.
U stara vremena samci uglavnom nisu imali para da se ožene: siromašni činovnici na kvartiru u samačkoj sobici kod neke opajdare od udovice, nužnik u bašti, lavor i bokal pored, a noćni sud ispod kreveta. Kostirali su se po kafanama i aščinicama, pantalone držali pod vunenim madracem da se ispeglaju, okovratnike košulje (one na kopčanje) menjali i peruckali sami u tom lavoru i već možete misliti. Takve je moja mama zvala „gulanferi“ (pogrdni turcizam). Ima ih kod Čehova, Dostojevskog, Gogolja (naročito) i Krleže. U novinama su gazdarice oglašavale sobe za samce i samice „uzornog vladanja“ i sve je to bilo normalno.
Ni u ova današnja nervozna doba nije se mnogo promenilo, mada je društvena pokretljivost brža. Kod gazdarica žive studentkinje i studenti, pa se posle snađu. Ovde nas, međutim, zanimaju oni samci koji su se skućili, zarađuju, ništa im ne fali – ali ostaju samci. Ima tu više mogućih objašnjenja: živa dominantna majka od koje se siromah samac odvojio fizički, ali ne i zaista; opsesivno uredni egoista koji je sebi život sredio po meri i na pamet mu ne pada da tu sad nekoga pušta unutra; iz puke navike uštavljeni neženja-konformist, zapravo kukavica; introvertni osobenjak; itd.
Nije da za žene ne mare; naprotiv, ali pod uslovom da se ne zadržavaju na gajbi duže nego što treba („evo ti za taksi, čekaće te tvoji“) i da ne gaje bračne ambicije, što je razlog za trenutni raskid. Mnogi veliki čaršijski ljubavnici bili su samci: setite se samo onog Kunderinog doktora Havela („Smešne ljubavi“), a imali smo ih i po Beogradu, da sada ne ulazim u osetljive teme. Samac-švaler ne jebe po kućama, kao neki koje ne bih pominjao; on privodi na gajbu i sa gajbe otpušta. To onda tako traje godinama, njemu sve lepše, naučio se kako da ih nežno odvrati od raznih nepotrebnih ideja, radije bira udate, ako me razumete, mada vremenom nauči i da devojke drži u redu. Moj tata je pričao vic o tome: leže tako njih dvoje na krevetu i puše posle onoga, a ona će oprezno reći da je možda vreme da oni razmisle o braku; a on joj kaže, pun saosećanja – šta možemo, dušo, kad nas niko neće. Sve i kad im veza potraje, u jednome se trenutku prenu i raskinu. Useljavanje ih užasava: došla je s jednom najlon kesom, a kad sam je izbacio, trebao joj je kamion, kaže jedan moj drug koji se u to razume; nikad više, dodao je.
Onda jednoga dana naš samac prsne i zaključi da je i toga bilo dosta, tog teranja kera i samačkog života. Možda mu je zaista dosadilo; možda je naleteo na ženu s kojom misli da može; možda je naišao na bolju umetnicu od sebe koja ga je savladala; možda se uželeo potomstva; sve je moguće. Sretnica sada treba da ga s puno takta nauči nekim stvarima, ali to iz nekog razloga (kažu žene sa takvim iskustvom) ide lakše nego što bi čovek pomislio. Uštavljeni neženja – kako izgleda – raskinuo je sa svojim bivšim grešnim životom i spreman je na „preumljenje“, kako to zove Dulo Mihajlović, kome želim uspešan oporavak. Znao sam tako jednoga koji je unutar godine dana izveo sledeće: oženio se, zaposlio se za stalno, ušao u Partiju, izvadio pasoš i prvi put u svom dugom i zanimljivom životu otišao u inostranstvo. Ima tu, doduše, veoma često i ta razlika u godinama, ali ni to nije strašno. Bivši samac je, kažu žene koje znaju, nežan i pažljiv muž i otac. Obično umire rano, u čemu je nalik na većinu udovaca.
Kakav je život samca kad je sam? Mislim kad nije po kafanama i sa švalerkama. To je misterija. Šta radi? Čita knjige, kaže jedan; blene u televizor, kaže drugi; sluša svoju muziku ili radio, kaže treći; sprema stan, kaže četvrti, jer žene vole uredne i čiste švalere (njemu čak i verujem, znam ga). Neki kuvaju sebi, što i nije neki provod: kako može da jede sam? Može i voli, kaže, ali takvi su retkost. Goste retko primaju: tu treba spremati i pre i posle, a i dosadni su. Može se razumeti uživanje u samoći – ali tek u poređenju sa običnim životom punim žena, dece, mačaka, pasa i svega toga, pa čoveku malo lakne kad ostane sam; ubrzo se uželi društva. Ali ovo…
E, tu se uvek setim pokojnog Veselka Tenžere, sjajnog novinskog pisca i mudrog čoveka. Pišući tako jednom u onom starom „Startu“ o istoj temi – samačkom životu – naveo je glavni razlog tužne sudbine samca: vrati se tako samac kući u nedoba, olizalo ga piće i otvori frižider, a „unutra zuji ledena pustoš“. Da se odmah razumemo: sve i da je frižider bio pun, u koloru i dolbi stereo – osećanje je isto. Prazna kuća je prazna kuća.
Zato je biti samac tužno.
