Evo je prošao i peti Uskrs otkad je Slavko Ćuruvija ritualno streljan pred svojim domom, a još se ne zna ni ko ga je ubio, ni po čijem nalogu, ni iz kojih i kakvih motiva. Ups, zapravo zna se, sve se zna, ama nema dokaza. A pošto već nema dokaza onda ništa nije važno, i svi su slobodni, veseli, zdravi i srećni. Pa nam tako u međuvremenu, u tom blaženom nedostatku-dokaza-kao-načinu-života, oni koji su ga dali odstreliti (kao i njihova navalentna posluga) i dalje živahno sole pamet sa svih mogućih pr(e)dikaonica, od beogradskih do haških.
Hja, o toj se fukari već sve zna, mada od tog silnog znanja nikome nije ništa lakše, naprotiv. Mnogo (mi) je zanimljiviji za razmatranje jedan tugaljivi epifenomen koji je u ovim postćuruvističkim godinama iždžikljao negde po obodima medijskog (polu)sveta srpske prestonice: odnekud se, kao kakav lišaj ili mahovina, nahvatao ceo jedan sloj (para)novinarskih trudbenika – mahom razbacanih po lokalnim shit-tabloidima – kojima je glavna ili možda jedina profesionalna i građanska legitimacija to što su – nekada, negde i nešto – „radili sa Ćuruvijom“. A pošto je odstreljeni Slavko Ć. – razumljivo i normalno – posthumno postao svetlim simbolom ovoga-i-onoga, onda deo te njegove tragične harizme, kontaju ovi naši veselnici, mora da padne i na njih. Ma da, how yes no: kao da je volu dovoljno da stane uz bok Jupiteru pa će odmah da se zajupiteriše!
Dozvolite mi da budem ličan: Ćuruviju sam poznavao jedva nešto više i bolje nego Druga Tita, Zorana Đinđića, Imanuela Kanta (onog što nije mrdao nikud iz Kenigsberga, koji izvesni idioti u nastupu impresivno visoke retardiranosti očas pobrkaju s takođe baltičkim i ex-germanskim Dancigom!) ili pak Federika Felinija. Bez sve šale, nije mi bio ni prijatelj ni drug ni stariji brat; bili smo tek kolege koje, štono bi se reklo, „prate“ jedan drugog. Cenio sam njegov žurnalistički nerv, ali novine koje je pravio nisu bile baš po mom ukusu, mada sam držao da je u okviru žanra ipak postavio vrlo solidne standarde (naizgled paradoksalno, najbolji dokaz da je tome tako su iritirajuće bedni proizvodi njegovih samozvanih naslednika). Otuda mi je ipak bilo nekako drago kada me je pozvalo da pišem kolumnu za kultur-stranu Dnevnog telegrafa, a nešto potom i da pređem u nedeljnik Evropljanin u osnivanju. Ipak, obe sam ponude ljubazno otklonio, ako ništa drugo onda zato što sam se dovoljno dobro osećao u profesionalnom okruženju u kojem sam se nalazio. U protivnom bih radio „sa Ćuruvijom“, zašto da ne? Kada je u jesen 1998. krenula hajkačka sudanija na Ćuruviju po teledirigovanim tužbama raznih Patriotskih sojuza, sve što sam – kao čovek, drug i kolumnista – mogao da učinim bilo je da povazdan okapam u zagušljivoj sudnici Suda za prekršaje u Masarikovoj. Zašto? Zato. Slična me (o)sećanja vezuju i za sprovod tog mog ne-čak-ni-poznanika: bio sam tamo jer je to bilo i sve i najmanje što sam mogao da učinim. Tada, doduše, nisam znao da je odlazak na Novo groblje u masi poniženih i uvređenih sapatnika nekakvo „herojsko delo“; sada iz izvesnih novina saznajem čak i to. Možeš misliti. Reci mi šta ti imponuje, i reći ću ti ko si…
Zašto je sve ovo uopšte važno ovde & danas? Pa, čini mi se da ipak ima nekog smisla pokazati prstom na Veliki Mućak, onaj koji ubrzano raste kao u kakvom imaginarnom hororu beloruske žnj-produkcije iz ranih pedesetih, preteći da nas sve podavi. Svi ionako osećaju da nešto nepodnošljivo bazdi, ama se ne zna tačno otkud. Zato kreatore i stratege dodatnog osvinjenja ovdašnje jadne pres-scene ne treba više držati u iluziji da niko ne primećuje šta nam to podvaljuju za bubrege tvrdeći da su njihovi klozetski tabloidi direktan nastavak, ako ne i usavršavanje izmitologizovane „Ćuruvijine škole“, a sve zbog toga što su neki od njih onomad nešto „radili sa njim“, uglavnom u svojstvu Malih od kužine ili Još manjih od palube.
Ćuruvijin novinski recept bio je, naime, jednostavan koliko i konsekventan: zbog statusa, „parade“ i prepoznatljivog identiteta lista angažovao je neke vodeće mejnstrim kolumniste (T & T), kasnije i Voju Žanetića i još ponekog; ti su autorski tekstovi, da se ne lažemo, bili jedini pravi sadržaj lista. E, da, i kulturna rubrika – pojava sasvim nepoznata postćuruvističkim tabloidima – u kojoj se nisu prenemagale lokalne pevaljke, fudbaleri i estradne treš-spisateljice, nego su redovno pisali ljudi poput, štajaznam, Svetislava Basare ili Milete Prodanovića, a uređivali je elitni mladi kritičari poput Igora Marojevića i Gorana Gocića. Sve ostalo u listu rutinski je popunjavano nepotpisanim agencijskim vestima, konfekcijskim izveštajima reporterskih klinaca-trkača i sličnim džidža-bidžama, te ponekim tračem iz lokalnih polit-kuhinja; za sve to Slavku Ć. nije trebala nikakva ekipa Vrhunskih Lumena, nego puki tehničari i medijski pešadinci, anonimusi koji će umeti da korektno odrade tehničko-zanatski deo posla. U tome nema ničega lošeg. Nevolja je samo u tome što su ovi, posle Ćuruvijine smrti, pomislili da sve to ima i neke veze s njima, stekavši tako neke posve morske ideje o sebi. I iz tog začaranog kruga nikako da izađu: ti novinari bez tekstova i urednici bez novina sve ove godine uzaman pokušavaju da stvore nešto svoje, a dobro (svetsko, a naše!), a to potom neslavno propada (najnoviji slučaj: nesrećni „Centar“). Ćuruvija, naime, nije mogao da ih nauči – valjda zato što su nenaučivi – da postoji razlika između tabloida kao žanra – „niskog“, ali ne nužno i prostog – i sistematske promocije svakovrsne prostote, estradnog šljama i turbodesničarskog krimopolitičkog polusveta iz živopisne „haške“ kontrakulture. A to je jedino čime se uistinu bavi sav taj tabloidni talog, sve pozivajući se na nasleđe čoveka koji je upravo od takvih i glavu izgubio. Otuda je trenutak kada je Mirjana Marković počela da piše za neke od njih (za stari „Nacional“) onaj u kojem je dotadašnja Perverzija dobila upravo demonsko obličje, a bezobalni i amoralni cinizam „profesionalaca“ pokazao svu raskoš svoje bede: opscenost Zla raskrečila se pred svima nama i iscerila nam se u lice, a kukavni ćuruvčići su se ponosno i teatralno posrali na Ćuruvijin grob. I sada odande, onako s gaćama na kolenima, velevažno udeljuju šamare i levo i desno, proglašavajući se Apostolima Prave Nezavisnosti!
