Sadržaj šupljine

Ako se malo napregnete, možda ćete ga se setiti: gospodin u najboljim muškim godinama, šumadijski markantan, radikalno elokventan, master izvesnih ezoteričnih nauka… Ma hajde, lako je, postidećete se što ga se niste odmah setili… Patriota sa dna kace i Evropejac sa vrha liste, čovek čije su mudre a jezgrovite misli ispunile celu jednu urnebesnu knjigu (a nije la Rošfuko), inovator učenja o hrišćanskom postu, večiti (samo)kandidat za izbeglicu iz Bulevara Zorana Đinđića i, da: aktuelni predsednik Republike Srbije, neposredno izabran glasovima većine građana koji veruju da su tog dana bili prisebni i trezni. Eto, rekao sam vam da je lako! Mada opet, i nije čudo ako ga se niste odmah setili.

Nikolić Tomislav kao da se nekako pritajio tamo u onom dvoru, nit govori nit romori, a sad, možemo samo da nagađamo u kojoj je meri ta skrajnutost do nedavno glasnog i sveprisutnog pretendenta na presto posledica njegove volje, a u kojoj pak to što ga je njegov „politički sin“ naprosto razvlastio i preuzeo manje-više sve prerogative stvarne i opipljive moći. Kako god bilo, pretpostavljam da je Vesna P. sada još srećnija i ponosnija što je javno agitovala i glasala za njega pošto je, ako sam dobro shvatio, zagovarala baš takvu ulogu predsednika države: kao čoveka koji, doduše, postoji, ali se njegovo postojanje jedva može registrovati na radarima javnosti. Iako se, nemam pojma zašto, zluradom čaršijom raširilo uverenje da se uvažena sociološkinja i ja nešto baš i ne slažemo u poslednje vreme, u ovome ću se sa njom složiti ne sto, nego svih hiljadu odsto: vaistinu, blagosloven je svaki dan u kojem Nikolić Tomislav propusti priliku da srpsku i svetsku javnost podseti na svoje predsedničko postojanje! Hajde dobro, ako se samo slikuje sa nekom belosvetskom zvanicom, to se još i dade izdržati, ali molim vas, samo bez tona… Pa ipak, intelektualni nemir i duhovni neizdrž svako malo prorade u ovom inače samozatajnom čoveku, te nam se on na koji trenut ukaže iz svoje platonovske pećine, promoli se u javnost tek toliko da nam saopšti neku Premudru, pa se vrati u svoju protokolarnu polunirvanu.

Povod najnovijem takvom Ukazanju beše poseta finskog ministra spoljnih poslova Erkija Tumioje, s kojim je N. T. lepo prodivanio o gorućim svetskim temama; verujem da g. ministar neće ni lako ni brzo zaboraviti to jedinstveno, sveprožimajuće intelektualno iskustvo. Tom je prilikom naš predsednik za potrebe javnosti izvoleo izjaviti i to kako smo mi, to jest Srbija „svesni da ćemo teško preživeti bez članstva u Evropskoj uniji“, no ovde se predsednikova misao nipošto ne završava, nego pre izgleda kao da tek hvata pravi zalet, jer njen nastavak glasi ovako: „…ali smo isto tako svesni da bez KiM ne možemo preživeti“ (izvor za citat su mi Večernje novosti, što smatram najverodostojnijim jerbo duhom nekako najbližim čudesnom svetu poslova, misli i snova samog Predsednika).

Hajde da vidimo šta smo ovde imali. Bez „članstva u Evropskoj uniji“ Srbija može da preživi, ali to nije baš srećna opcija, jer može da preživi „teško“, što pretpostavljam znači – sirota i u ritama. Nezgodna i nezavidna sudbina, nijedan normalan čovek, kamoli predsednik, ne može je poželeti sopstvenoj zemlji. Ali i to je opet mila majka prema sudbini Srbije „bez KiM“, što će reći Kosova i Metohije. Naime, bez ovog izuzetno dragocenog dueta Srbija ne može da preživi „teško“ nego ne može – baš nikako. Ako nema „KiM“ u njenom posedu, onda nema ni Srbije, šta god to značilo.

Šta je tačno sadržaj šupljine ove diletantske metafizike? Da li, recimo, Nikolić želi da nam kaže da Kneževine i Kraljevine Srbije nije nikada ni bilo, jer su bile „bez Kosova“, bez obzira što nas istorija uči da je tadašnja Srbija bila zemlja u svakovrsnom usponu? Drugo, i važnije: šta uopšte znači da Srbija ne bi mogla da preživi „bez KiM“, to jest, čemu uopšte služi taj futur? Pa, Srbija je već dobrih četrnaest godina de facto, a u dobroj meri i de iure „bez KiM“, pa se ne bi reklo da je baš na samrti? A pri tome, da cirkus bude kompletan, ima čak i onih koji se još živo sećaju gde je i šta je bio taj isti Nikolić Tomislav onih dana kad je Srbija stvarno i delatno ostajala „bez KiM“ sve sa sopstvenim potpisom na ćagi koja to (tobož indirektno, kao da smo blesavi) ozvaničava, kada su sve institucije ove države fizički napuštale svoju južnu pokrajinu i predavale je na staranje međunarodnom protektoratu: da, bio je potpredsednik Vlade Republike Srbije. Možda čak i „prvi potpredsednik“, da prostite…

A zašto je, pitate se vi, sve ovo važno? Pa, gde neće biti važno šta izjavljuje predsednik zemlje, i to o jednom tako osetljivom pitanju?! Sasvim ozbiljno, ima tu nešto važnije: periodični retro-aforizmi Nikolić Tomislava stalni su podsetnik i opomena – da, dragi moji, iza tanke glazure pomodnih ideja i projekata na koje seku vene ovdašnji tomanoidi i alekoidi zapravo se krije ogroooomna masa Ovoga. Ta rezervna opcija trenutno je u drugom planu, ali je tu, i svakog trenutka može da se aktivira, kao kakav zamrli, ali neugašeni vulkan. Mislite o tome kad god uspete da se prisetite njega, Nikolić Tomislava: ako ste vi, daleko bilo, njega i zaboravili, to ne znači da on nema još niz lepih iznenađenja za sve nas.