Prva moja javna i komercijalna svirka bila je u restoranu „Russia House“, u starom jezgru Filadelfije, Ivan Sljepica i ja, domra i gitara, on nosi stalak za note, svira izvrsno, ali, gle, ne zna nijednu stvar napamet, ja pak znam sve svoje naizust’ – đače koje je nabubalo sve bez razumevanja, gazda Oleg nam plaća po 40 dolara, obukao ja crninu (crne služb. pantalone i prsluk kakve istrajno nose još samo kelneri u hotelu „Park“: manekeni ugostiteljstva XX veka), sa gitarom u futroli približavam se mom novom radnom mestu i čujem muziku uživo, ali dobru kao da je sa radija, šta je bilo, osoba, tamnoputa, da se izrazim kao sportski komentator, na ulici peva i svira bluz, fali samo Venders da ga otkrije, proslavi i da mu malo ublaži tu neimaštinu sa kojom se ovaj odavno srodio, a da ti, prijatelju, odeš malo u „Russia House“, da pratiš ovoga vojnog muzičara, a ja da ostanem ovde na pločniku, jer bolji si od mene mnogo (u Americi je ta spoznaja pa neću reći bezbolna, ali čoveku pada lakše nego kod nas; fenomen zavređuje zasebnu naučnu obradu): ja samo zato što sam Sloven, i što su me ovi Rusi prihvatili kao siromašnog rođaka iz unutrašnjosti, idem po siguricu od četrdeset dolara, a tebe ovde biju vetar, slana, tonja… S druge strane, nisi ti biće zadatka, ne bi ti dolazio na probe sa Ivanom, baš te briga i za „Larinu pesmu“ i za Montijev „Čardaš“, pa opet, ti bi u „Russia House“ mogao da preživiš, lakše nego ja na ulici, uostalom, možda će ti ovo jesenje veče doneti i više nego četrdeset dolara, ne bih imao ništa protiv.
Moje veze sa ruskom braćom kod koje nisam zakasnio ni onda kad sam se posve izgubio vozeći Stivovu fiestu ka Rova–farmi, NJ
Za vaskoliku moju muzičku prekomorsku karijeru koja je – for now – kulminirala mojim prisustviem na jednoj uglednoj kompilaciji muzike Ist. Evrope zaslužan je Serge Rogosin, Rus iz Bronksa, kome je u Filadelfiji bilo milije da pomaže Slovenima (od kojih, na čelu sa mnom, nije imao nikakve koristi) nego da postigne neki uspeh na PENN univerzitetu. Upoznao me je sa Stivom, Alanom i Džudi, koji su svirali rusku cigansku muziku i koji su me ubacili kao četvrtog, povezao me sa Aljošom Sinjavskim, balalajačnjikom prvoga reda, čak i po mom neslavnom povratku u domaju dao je moj e-mail producentkinji Michal Shapiro, vodio me u Nju Džersi na audiciju posle koje ću zaista biti pozvan na svirku…
Od Stiva sam pozajmio kola, ali sam promašio izlaz sa autoputa i izgubio se toliko da je moje zakašnjenje premašilo dva sata, koliko je ruska zabava trebalo da traje. Kad sam se opasuljio i našao na mapi i gde sam ja i gde je Rova-farma, odlučio sam da se ne izvinjavam telefonom nego da se odvezem tamo i da se uživo izvinim onome koga budem tamo zatekao, pa bio to i hauzmajstor, neka sinovima stepe rekne kako sam dolazio i kako sam bio neveseo zbog svoga nespretluka; dovezem se ja na lice mesta – Rusi svi na broju, privet Ljubamir, uh, zar niste svi otišli još pre dvadeset minuta, ne volnuisia, prvo votka da se oporavim od puta, kao da sam sad, prašnjav, izišao iz bričke Čičikova, pa da se okrepim nekim pirogom, uglavnom se ja popeh na binu, odsvirah svoje, dobih honorar, nisam zakasnio, jer nisu ni zvanice došle na vreme: Rusi.
Sinjavski će me upoznati sa Viktorom, violinistom kijevske filharmonije koji je za naše estradno-kafanske potrebe svirao harmoniku, a koji bi, pošto mi se i docnije događalo da stignem knap na svirku, priskakao u pomoć glede štimovanja gitare: ne uzimajući nijedan ton sa harmonike, Viktor bi hitro zategao jednu po jednu strunu, ne vraćajući nijednu čiviju unazad i ne kolebajući se nimalo, pružio bi mi gitaru bez onog kontrolnog arpeđa – besprekorno naštimovanu, molodec, spasibo i neću više da mi pomažeš, umem ja sam da naštimujem gitaru, ne tako brzo i možda ne baš toliko tačno, možda mi treba i neki ton sa harmonike koji bi me povezao sa savremenom zapadnom skalom, da ne kažem skalamerijom, ali zar mi treba stres uoči nastupa, gde će Aljoša ionako da svira zastrašujuće brzo, samouvereno i čisto, dosta mi je vašeg ruskog zuluma.
Kako sam, ulazeći u petu deceniju, na tuđem govornom području bio precenjen
Iako sam u Philadelphia Caravan Theater svirao i pevao, uprava me je knjižila i shvatala kao glumca, na sceni nisam govorio ništa, ama sam predstavu pre kraja druge sezone znao napamet, iz nje su mi preostali idiomi kojima i danas iznenadim bolje od mene govoreću engleski Srbadiju*.
Finansijski nisam bio precenjen, ali sam se ugledav plakate štrecnuo: Music: Ljubomir Zivkov.
Drucie beše naložila da predstavu preplavim kakvom mi je drago muzikom, da ju napirlitam i nagizdam gde god mislim da muzika dolazi u obzir, dobro, de, napravićemo nešto kao „Cigani lete u nebo“, samo opatuljeno i osiromašeno, neće marširati lepotice, neće pevati hor i veliki orkestar, nego će svirati i pevati ubogi pojedinac, belac, pripadnik kako vi velite kavkaske rase…
Ljudi, muzika nije moja, skrenuo sam pažnju veleupravi, zaista, na jednu sam rumunsku temu smislio stihotvorenie takvo da ga se ni sam ne sećam (na srpskom behu te izgubljene rime), svirao sam delove mađarskih čardaša, pevao makedonske, dalmatinske, srpske pesme, rediteljka je htela i višeglas, opredelio sam se za pesmu V. Kostića „Razapela sam ljuljku pod šljivom“ („I detetu je dobro/Mnogo dobro“…), potkrao sam možda i tekstopisca, kažem da nijednu melodiju nisam ja komponovao, ma dobro, kažu oni, svaki medly tvoje je maslo, aranžmani su tvoji, ti pevaš, obučio si glumce..
Dobro onda: u otadžbini koliko sam puta bio puta potcenjen, šta sad mogu ako me usled jezičke barijere i kulturoloških kojekakovih razlika ovi ovde unekoliko precenjuju!
*Srdžbu, boginjo, pjevaj, Ahileja, Peleju sina… Vežbajmo inverziju sa Ljubom, ne dopustimo da jezik medija bude baš toliko siromašniji od pok. lektire!
