Rusima, evo, pripade treći nastavak, biće završni, jer ostali narodi, jedni strpljivo, drugi nestrpljivo, čekaju da i oni budu viđeni očima lisice i ždrala. Pa hajmo onda!
U Sovjetski Savez dospeo sam kao član omladinskog hora, sedamdeset sedme godine, za zimu koju sam lično već poznavao iz stihova Njekrasova i Puškina bejah nabavio fatirane čizme, to mi je bilo malo pa sam odovud krenuo i sa šubarom (vodiš goluba u Veneciju, rekao je Mario Saletu kad je potonji pitao vođu puta sme li u Čehoslovačku, gde smo putovali radi svirke na modnoj reviji, da povede svoju ženu) iskusniji i odrasliji pevači su se u mislim Inđiji domogli rubalja, kurs beše upravo nepristojno povoljan po nas Jugoslovene, drugi su znajući koliko građani prve zemlje socijalizma čeznu za džinsom poneli farmerke u svrhu neovlašćene trgovine, pošao sam sa onoliko dinara koliko je u ono doba bilo propisano, pa opet, iz SSSR sam se vratio sa harmonikom marke „čajka“, dva reda belih dugmića, dvadeset pet basova, ali kakvih, onih basova koji oru i koji kao da su pravljeni od hrastovine, kaiš samo za jedno rame, ako si majstor, sviraj, ako nisi, barem je čuvaj, ergo, „čajka“ je u ispravnom je stanju, na kutiji još visi minijaturni ključ. Za čizme mi je bilo nuđeno dvesto rubalja, prosečna zarplata u tadašnjem SSSR, poželeo sam da ih nekome poklonim, ali imao sam samo taj par obuće, a nakon Moskve čekalo nas je još ruske zime (u Vorošilovgradu neće dobro raditi grejanje, u sobu hotela bez ikakvih rekao bih zvezdica severac je prodirao kroz slabo dihtujuć prozor, daj zovi službenicu zaduženu za naš sprat, donese nam dodatnu ćebad, spasibo, ali i dalje je isuviše hladno, evo nje sa kofom i nekom već napravljenom mešavinom gipsa, maltera i kreča, rukom bogato oblepi sva kritična područja, pa kako ćete luftirati kad mi odemo, ni brigeša vas, spokoinoi nochi!).
Vodič nas ubi brojkama koje je držao u glavi, ovo je zgrada imeni toga i toga, ima toliko i toliko spratova, toliko i toliko kvadratnih metara, toliko i toliko kubika, ima hiljadu osamsto šezdeset sedam vrata, dve hiljade sto dvadeset dva prozora… Nemam smisla za mumije pa sam prespavao posetu Mauzoleju gde smo kao gosti sovj. ministarstva za kulturu imali prednost, dok su građani i malobrojni turisti stajali na trgu u obeshrabrujuće dugačkim redovima; znajući da pripadnici hora dosta piju nakon koncerata te dobrovoljno pevaju u blagovaonici i docnije po sobama, pitao sam vodiča kakav je bio jutarnji odziv Srbadije: „Pa bylo je… šesć-sedam ljuđi…“
%
U Filadelfiji sam svirao sa Aljošom Sinjavskim, možete se na Jutjubu osvedočiti da je to balalaiachnik prvog reda, rodom iz Sočija, školovan u Petrogradu, jedne godine pridružio nam se Viktor, violinista iz kijevske filharmonije, ali koji je za naše mahom kafanske i ponekad koncertne potrebe svirao harmoniku, sasvim solidno, najviše u akordima i sa iznenađujućim pasažima na basovima, ja sam sa ruskom braćom svirao gitaru, koja mi nije jača strana, ali sam kao solista bio još manje dorastao izdancima sovjetskih konzervatorijuma (setio sam se audicije gde Rom na gitari svira akorde i ritam preporučujući se kao kontraš, ne zablista pa mu neko iz žirija pruži poslednju priliku predloživši da radije odsvira nešto solo, na šta će kandidat: „Pa jači sam ritmaroš…“).
Događalo se da na neku svirku stignemo knap, Viktore, bi li ti naštimovao ovu moju gitaru sa žicama vtoroi svezhosti, Viktor ne uzimajući nijedan ton sa harmonike dotegne svih šest žica, nijednom ne vraćajući čivije unazad i ne proveravajući šta je uradio, kad mi je preda, gitara savršeno štimuje: „Nećeš više da mi razbijaš samopouzdanje, umem ja da naštimujem gitaru, jedino mi treba malo više vremena i ne ispadne baš tako svirepo tačno!“
Toliko su dobro svirali moi druz’ia da sam ih pitao jesam li ja zaista muzički neophodan, ili široka ruska duša ne zaboravlja siromašnog rođaka iz unutrašnjosti, „ne volnuisia, ty poesh’ zdorovo, a gitara uluchaetsia, uluchaestia…“ Nakon možda dve godine priznali su da ih je moj ruski u više navrata razonodio: govoriš kao neki spahija, razumemo te, konechno, ali to su reči iz XIX veka…
Drugu bismo priču pričali da moja prepiska sa pionirkom iz Omska nije završena bolanim fijaskom, u školi smo bili dobili adrese naših vršnjaka iz SSSR radi lične prepiske, meni dopade Ol’ga, rođena istog dana kao i ja, ovo je više od slučaja, mislio sam, ovo je sudbina, suđenica je u svakom pismu molila da joj pošaljem slike Džordža Marianovicha, nabaviti to u Farkaždinu bilo je isto kao i pitati Čikicu ima li super-rifle, a u njegovom si dućanu kupovao kvasac (presečen koncem napola ako hoćeš za banku), gas, šibice koje su nosile pompezan naziv – mašine… Poslaću joj moju sliku, iako sam nezadovoljan svojim licem, oči su mi isuviše krupne, usne pa odveć tanke, a nisam Žan Gaben, to sam u Tokovićevom ateljeu odlučio da korigujem, zaškiljio sam, usta sam otvorio koliko sam mislio da estetika zahteva, nisam imao ogledalo, a to što sam uradio neka je preteča selfija, uglavnom sam tu sliku poslao u nezamislivi Omsk odakle više nisam primio nijedno pismo.
