Ne, nećemo o palmama na Dunavu, nego o nečemu mnogo gorem. Palme na košavskoj vetrometini gde se dodiruju severni Balkan i Centralna Evropa samo su benigni kič, ospoljenje jedne dezorijentisanosti u vremenu, prostoru i dobrom ukusu, bizaran prikaz mentalnog stanja stvorenja kojem glava služi samo tome da mu ramena ne budu najviša kota na telu. A koje pri tome tu izraslinu na vrhu tela drži musolinijevski uskoprčeno, pošto mu ni pamet, ni ukus ni stid ne smetaju, ne ispunjavajući i ne otežavajući njen sadržaj.
Ovo čemu svedočimo gore je od palmi, gore od kiča, naposletku gore od nacionalizma, iako je i nacionalizmom i kičom natopljeno. Ali, ovo ipak zahteva neko novo ime – ili je, hm, istorijski to ime već pronađeno? I asocijacijski nekako sljubljeno s pompeznim praznoglavcima uskoprčenog držanja?
Kako god, govorimo, još jednom, o pojavi Vesić Goran, a bilo bi nam svima lakše i lepše da o njoj ne moramo govoriti. Ali, kako, kad je pojava prevazišla samu sebe na jedan osobito odvratan način, o kojem je možda muka duhu govoriti, ali je krajnje neprilično ćutati?
Evo o čemu se radi. Pojava je dobila nešto što se zove nagrada „Zlatni beočug“, za „trajni doprinos kulturi“, a što dodeljuje nešto odavno – u suštini: oduvek – besmisleno i jedva postojeće, a što se zove Kulturno-prosvetna zajednica. Naravno da je nagrađivanje jednog grotesknog dvorskog Nerona za „trajni doprinos kulturi“ uvreda i šamarčina i ruganje s dušom, pa su neki prethodni dobitnici nagrade rekli da će narečeno priznanje protestno vratiti, jer ne žele da budu u istom nizu sa štetočinskom pojavom koju je upravo zakitilo. Među takvima se našao i dramski pisac Siniša Kovačević. Na to je pojava V. G. na svom fejsbuk nalogu odgovorila (a Danas opširno preneo), da bi Kovačević i trebalo da vrati nagradu, ali iz drugog razloga: zato što je autor komada Sveti Sava, koji je „ruganje Srbima, našem identitetu i našoj crkvi“, a Kovačević je napisao „najskaredniju dramu protiv utemeljivača srpske crkve i državnosti – protiv Svetog Save“. Ta drama je, kaže pojava Vesić, „toliko skandalozna da je početkom ‘90. izazvala reakciju Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC na čijem čelu je tada bio sveti patrijarh Pavle. Studenti Bogoslovskog fakulteta su napravili proteste protiv izvođenja ove drame, tako da je na kraju ona skinuta sa repertoara. U drami koju je Kovačević napisao, Sveti Sava je predstavljen kao vašljivi seksualni manijak, nastran i perverzan do krajnjih granica, a na isti način su predstavljeni i ostali Nemanjići“. Ima ovog biserja još, koga zanima neka potraži po odgovarajućem mulju.
Ovde je neophodno malo kulturnopolitičke kontekstualizacije, jer su potonje istorijske bure slučaj komada i predstave „Sveti Sava“ poprilično gurnule u zaborav kod starijih, a mlađi teško da išta o tome znaju. Naravno, nikakva predstava nije „skinuta s repertoara“, kako se prisnilo polupismenoj polupojavi, jer na „repertoaru“ nije ni bila: radilo se samo o gostovanju Zeničkog pozorišta u Beogradu; e sad, zašto ovaj komad nije mogao biti praizveden – niti je ikada kasnije izvođen, koliko mi je poznato, a što dovoljno govori o atmosferi tog, ali kanda i docnijih vremena – u zemlji Srbiji, priča je za sebe. Naslovnu rolu igrao je Žarko Laušević i zbog nje je (zbog jedne uloge, dakle!) godinama posle bio izložen užasnim pretnjama, što ga je dovelo do nesrećne odluke da nosi oružje, a što je rezultiralo poznatom tragedijom u Podgorici. Na predstavi su se pojavili bukači i siledžije predvođeni penzionisanim sveštenikom i poznatim ekstremistom Žarkom Gavrilovićem, i pokušali da nasilno spreče njeno izvođenje. To kleronacionalističko nasilje nad jednim javnim umetničkim činom bilo je zapravo i simbolička i praktična najava i objava sramnih i kataklizmičnih devedesetih u srpskoj politici i kulturi, a neki od protagonista tog nasilja postaće sastavni deo kriminalno-ekstremističkog podzemlja te decenije, angažujući se u paravojnim (i paracrkvenim) formacijama ili u ekstremno desnim strankama, među kojima će najznačajnija biti Srpska radikalna stranka, političko rodno mesto većinskog dela današnje vlasti. Pa ipak, sam čin „anatemisanja“, a pogotovo nasilnog prekidanja jedne pozorišne predstave bio je toliko zazoran i odbojan čak i za to vreme da su se gotovo svi od njega javno ogradili, i od tada je ostao nešto kao sramno mesto, ono od čega i ostrašćeni desničari peru ruke. To jest, tako je bilo sve do pojave zvane Vesić Goran: ona je, evo, u aferi „Sveti Sava“ posle trideset godina izabrala stranu, i to je strana progonitelja i bacača anateme. Metaforički rečeno, između Salmana Ruždija i Homeinija, Vesić je stao uz – Homeinija.
Naravno, svestan sam jedne stvari: po malo čemu drugom u liku i delu je Siniša Kovačević ovdašnji Salman Ruždi. Ali je to za ovu priču sasvim irelevantno. Fokusiranje na Kovačevića u ovom kontekstu bilo bi nepatvoreno trolovanje, namenjeno aboliranju pojave Vesić na kvarno.
Ne znam šta se s tim likom (bez dela) zbiva i zašto, koji su patogeni unutrašnji procesi u pitanju, ali Vesić Goran sve više i sve larmoajantnije ide ka ekstremnoj desnici i ka paradnom (klero)nacionalizmu, tako sirovom da ga ni Šešelj nije (na taj način) praktikovao. Ako je u pitanju individualna sociopatija, neka ga njegov gospodar najzad skloni negde gde neće praviti javnu štetu i bruku; ako, pak, stoji iza njega i deli s njim ovaj sve sramotniji serijski pošandrc, onda neka kaže, da znamo šta ćemo.
